Већина родитеља жели да своје дете васпита тако да оно израсте у самосталну и одговорну одраслу особу. Они одгајају децу у складу са својим представама о васпитању. Иако сви родитељи имају добре намере и сличан циљ, њихове представе о васпитању се веома разликују. Из тих различитих представа, проистичу различити васпитни поступци. Како децу не васпитавају родитељске намере, већ родитељски поступци, када деца одрасту виде се различити резултати различитих начина васпитања.
Неки родитељи су задовољни „резултатом” неки нису. Међу овим незадовољним родитељима најлакше је онима који верују да је све ствар генетике, то јест да би дете израсло управо у такву личност у какву је израсло без обзира на то како би га они васпитавали. И док су „генетичари” ослобођени одговорности за лош „резултат”, други родитељи се осећају одговорнима за неповољан исход. Сматрајући да су погрешили у васпитању осећају се кривима, доживљавајући „родитељску кривицу”.
Где смо погрешили
Ово накнадно сазнање их мотивише да промене приступ, али како је њихово дете већ одрасло, у великој мери је постало отпорно на васпитне „захвате” својих родитеља. Тада ове родитеље који су накнадно „прогледали” са једне стране мучи снажна родитељска кривица, а са друге осећање немоћи.
Док је једнима кристално јасно шта је требало да ураде, а нису, или шта није требало да раде, а јесу, друге родитеље мучи питање: „Где сам погрешио?”.
Често родитељи који су као мама и тата имали различите приступе васпитању и због тога се свађали или можда чак и развели, настављају игру међусобног оптуживања у стилу: „Јесам ли ти онда говорио/говорила?”. Њихова психолошка добит је у томе да избегавају сопствено осећање кривице јер одговорност и кривицу за неповољни „резултат” сваљују на оног другог родитеља. То је наставак психолошке игре коју је много година раније означавала реченица: „Је ли видиш шта је урадио твој син/кћерка?”.
Родитељско осећање кривице је засновано на идеји да постоји директна узрочно-последична веза између њиховог начина васпитања и одрасле личности детета. У стварности та веза не постоји. Родитељски утицај на дете јесте веома важан, али није нити једини нити пресудан утицај. У стварности се дете налази у комуникацијском пољу у коме је окружено другим њему важним особама. Све оне, било да су одрасле (баке и деке, рођаци, васпитачи, учитељи, наставници, тренери, суседи…) било да су вршњаци (браћа и сестре, деца из суседства, вртића, школе, клуба…), такође врше утицај на дете. Неки од ових утицаја су позитивни, а неки су негативни. Ни њих не треба схватити као узрок дететовог понашања, већ само као утицаје јер је пресудно како дете тумачи те утицаје и колику им важност придаје. Све ово чини једну матрицу текућих утицаја на дете који га васпитавају или „васпитавају”.
Није занемарљив ни узраст детета. По правилу је родитељски утицај веома важан у предшколском узрасту, да би касније и други утицаји постали исто тако важни, док је у периоду пубертета и адолесценције утицај вршњака често детету важнији од родитељских утицаја.
Немогуће исправити прошлост
Осећање кривице се јавља онда када људи сами оцене да су нешто погрешно урадили и да је настала нека негативна последица. То осећање их мотивише да промене понашање, да почну да се понашају на исправан начин и да исправе негативну последицу.
Међутим, родитељска кривица се односи на понашање које се одвијало у далекој прошлости, и које није могуће исправити. Зато је родитељска кривица непродуктивно и ирационално осећање.
Шта онда учинити? Прихватити да је дете одрасло и да је самим тим оно одговорно за своје поступке у садашњости. Усмерити се на проблеме који су „овде и сада”, нудити помоћ али не прогањати. Бити подршка, нарочито онда када одрасло дете затражи помоћ за проблем који има.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика