Da li ste već čuli za roditeljstvo s poštovanjem? Na šta se odnosi i koja iskustva mogu delovati “čudno“ iz perspektive drugih ljudi kada podižete decu prema principima ovog modela vaspitanja?
Roditeljstvo sa poštovanjem posebno je zagovarala Magda Gerber, terapeutkinja i specijalista za novorođenčad i malu decu. Ona se zalagala za strpljiv i pažljiv odnos roditelja prema detetu: „Poštovati dete znači tretirati čak i najmlađe dete kao ljudsko biće, a ne kao objekat.“
U ovom tekstu iznosimo razmišljanja Dženet Lensburi, mame koja podiže decu u duhu roditeljstva s poštovanjem. Pročitajte o neuobičajenim situacijama sa kojima se možete suočiti ako se opredelite za ovaj pristup
Čudno roditeljsko iskustvo #1: Beba s druge strane prostorije
Sedela sam na ručku posle utakmice u kafiću sa mužem i sinom kada sam primetila bebu kako me gleda sa svoje visoke stolice nekoliko metara dalje. Činilo se da ima oko 10 ili 11 meseci. Pogledali smo se, a ja sam se osmehnula. Nastavila je da me fiksira pogledom, što je jedan od mnogih razloga zbog kojih cenim veoma malu decu. Ako ste otvoreni, voljni i nenasilni, oni se uopšte ne stide da povežu svoju dušu sa vašom.
Odjednom je ispred bebinog lica mahala ruka. Pripadala je ženi koja je sedela pored nje okrenuta leđima meni. Mora da je mislila da beba zuri u prazno i pokušala je da joj privuče pažnju. „Hej, povezujemo se ovde!“ dobrodušno sam uzviknula. Žena, koja je izgledala kao bebina baka, nakratko se osmehnula, a zatim nastavila da zabavlja svoju unuku. Mahala je, pljeskala rukama, ispuštala pucketave zvukove za bebu praznom kesicom čipsa.
Bakino ponašanje smatram bezazlenim, dobronamernim i normalnim, što me je upravo navelo da razmislim o svom pristupu i koliko sam postala čudna. Zapravo, ranije bih i sama postupila kao bebina baka, jer sam verovala da je jedini način da se odrasla osoba poveže za bebom da se mnogo, mnogo, mnogo trudi. I ja sam mislila da moram da je zainteresujem stvaranjem pokreta, pravljenjem zvučnih efekata i glasnim govorom. Instinktivno, zabavljala bih svoje dete bez prestanka. Verovala sam da je to moj posao.
Nema ništa loše u ovim ljubaznim gestovima osim, možda, što troše našu dragocenu roditeljsku energiju. Jer su nekada iskren kontakt očima i jednostavno „zdravo“ dovoljni.
Beba u restoranu mi je to još jednom potvrdila dok smo suprug, sin i ja odlazili. Do tog trenutka smo zaboravili na nju, ali kada sam otvorila vrata restorana, slučajno sam pogledala u njenom pravcu. Bila sam zapanjena kada sam videla kako me gleda s druge strane restorana.
Čudno roditeljsko iskustvo #2: U redu je ako deca ne dele
Sledećeg dana prijateljica je dovela svoje troje dece (5, 3 i 1 godina) da gledaju kasnu jutarnju utakmicu našeg sina. I ranije sam imala priliku da budem impresionirana njihovom pažnjom i kooperativnim ponašanjem. Međutim, ono što me je zaista iznenadilo je „razmena“ koju su imali dok smo odlazili.
L, najstariji, jeo je iz male vrećice kolačića, a njegov trogodišnji brat O je takođe želeo. Kada je to spomenuo majci, ona je mirno odgovorila: „Moraš da pitaš L.” Očigledno je O već pojeo svoju kesicu, ali ja to nisam znala, jer moja prijateljica nije osećala potrebu da ga podseća („Već si pojeo sve svoje“) kao što bi to mogao „normalan“ roditelj. Takođe, nije molila starijeg sina da podeli sa svojim bratom, što bi impliciralo da njegova mama misli da bi zaista trebalo. Umesto toga, imala je potpunu veru u dečake da to reše, i oni su to uradili.
L je rekao „ne“, i dok sam zadržala dah u iščekivanju eksplozije, neverovatno, nije bilo ničega. Činilo se da je O čudno prihvatao, a onda nakon što ga je mama uverila da ima još kolačića kod kuće, veselo je uzviknuo, „ima još kod kuće!“
Deluje čudno? Tako sam i mislila.
Čudno roditeljsko iskustvo #3: Opuštajući ručak sa troje dece mlađe od 6 godina
Dan je postao još čudniji. Do sledeće utakmice ostalo je još par sati i moja prijateljica je želela da je odgleda sa svojom decom ako nisu previše umorna. Mališani su užinali, ali smo mi želele da ručamo, pa me je ljubazno pozvala da im se pridružim.
Iskreno, koliko god da volim decu, pomisao da sedim u kafiću sa troje dece ispod 6 godina nije zvučala prijatno. Dok moj sin i muž uglavnom ostaju na terenu i gledaju utakmice drugih timova, ja obožavam svoje vreme nasamo… a miran ručak nasamo zvučao je baš lepo. Ali takođe nisam želela da budem nepristojna, pa sam prihvatila poziv. Kako sam se samo iznenadila!
Pre svega, trebalo nam je najmanje dvadeset minuta da nađemo restoran, ali su deca strpljivo čekala. Pretpostavljam da je to zato što oni navikli da se njihova osećanja čuju, prihvate, razumeju. Za sve to vreme, mislim da je bio jedan kratak jecaj, i to je priznato i shvaćeno.
Konačno smo pronašli veoma ležeran mediteranski kafić i imali najdivniji i opuštajući (da, opuštajući!) ručak sa neverovatno zrelom, sigurnom i dobro vaspitanom decom moje prijateljice. Za stolom nije bilo tehničkih uređaja, a naše uživanje jedno u drugom izgledalo je obostrano. Podsetila sam se na slična iskustva sa sopstvenom decom.
***
Kada sam prvi put u školi roditeljstva čula kako se sa bebama razgovara na ljubazan, dostojanstven način, bilo mi je veoma čudno. Kada sam pokušala da to uradim sa svojom bebom, dugo mi je trebalo da se naviknem. Sada to „čudno“ izgleda normalno.
- Ako imate mučan osećaj da bebe zaslužuju isto poštovanje koje bismo pružili bilo kojoj drugoj osobi, možda ste čudan roditelj.
- Ako ne vidite humor na fotografijama uznemirene dece jer saosećate sa njima kao ljudima, možda ste čudan roditelj.
- Ako verujete da je perspektiva vašeg deteta zanimljiva i uvek vredna razmatranja, možda ste čudan roditelj.
- Ako se nadate da ćete sa svojom bebom razviti uzajamno poštovanje i prijatan odnos, možda ste čudan roditelj.
I znaćete da ste definitivno čudan roditelj ako se, kao ja, radujete danu kada će „čudno“ biti novo „normalno“.
