Како је бити мама, а немати маму…

17 марта, 2016

Пре пар дана, организовали смо породични пикник – супруг, деца и ја. Док сам хранила ћерку која је још беба, посматрала сам мужа како помаже нашем старијем сину да се попне на тобоган. А онда сам скренула поглед на сцену у близини. Млада мама седела је за столом за пикник одмах до мене. Хранила је бебу која је била отприлике истог узраста као моја ћерка. Мало старија жена, претпостављам њена мајка, играла се са другим, нешто старијим дететом.

mamabakaПосматрала сам их неко време, а онда је њена беба почела неутешно да плаче. Жена је питала мајку: „Шта да радим?” Мајка је смирено пришла, подигла дете и рекла ћерки да оде да се поигра са сином. „Јеси ли сигурна?”, упитала је млада жена. „Сасвим сигурна.”

Признајем, осетила сам како ме стеже љубомора према тој жени. Ја нисам имала никог ко би то учинио за мене. Моја мајка је умрла пре неколико година. А тако бих волела да је сада ту, из милион разлога.

Волела бих да моја мајка зна да је добила унука. После годину дана у болници, умрла је кад је мој син имао само шест недеља. Знам да би била тако срећна да га је упознала. Једном сам га одвела код ње у болицу, пар дана пре него што је умрла, али нисам сигурна да је она то уопште разумела.

Волела бих и да је моја мајка знала да има унуку. Моја мала девојчица већ се понаша као права дама. Много личи на своју баку. Сваки њен осмех је нежан, а разоружава. Сећам се да ми је мајка једном рекла да је само осмехом могла да придобије људе око себе. Обожавала би моју ћерку, само да је добила прилику да је упозна…

Волела бих да је моја мајка могла да ми донесе храну кад сам се породила. Била је најбољи кувар ког сам знала. Могла је да открије рецепт за неко јело само тако што би га пробала. Знам колико би била срећна да је могла да ми помогне – да спреми нешто што волимо и донесе нам да ручамо.

О, како бих волела да сам могла да позовем моју мајку кад изгубим стрпљење са децом. Она би тачно знала шта треба да каже да би ме смирила и уверила да ће све бити у реду. Уместо тога, ослањала сам се на другарице, интернет и књиге о родитељству.

Волела бих да сам имала њено раме да се исплачем у тренуцима кад осетим да нисам добра мајка својој деци или кад сам једноставно тужна и изгубљена. Она би ме саслушала и, још важније, разумела. Нико не може да вас разуме као мајка. Баш нико.

Волела бих да моја деца имају још једну особу у животу која мисли да су савршени. Неког ко њихове несташлуке сматра неодољивим и ко је у стању да игра исту игру сатима и да му не досади. Моја мајка била је уметник, волела је да слика. Била би тако поносна на свог талентованог унука. Кад затворим очи и маштам, видим свог сина за столом, са папиром и бојицом у руци и моју мајку како седи поред њега и води његову руку, учећи га да црта змаја.

Али више од свега, волела бих да сам имала прилику да кажем својој мајци колико сам јој се дивила и колико сам је поштовала. Никад нисам схватила колико је била снажна и дивна, док нисам и сама постала мајка. Успевала је да подиже двоје мале деце, води домаћинство и ради. Свој живот је посветила помагању другим људима – на послу, код куће, свуда где је имала прилику.

Свака мама која нема маму разумеће о чему говорим. То је празнина у срцу коју ништа друго не може попунити и која се временом не смањује. Али, сваког дана, док гледам своју децу, осећам присуство моје мајке и то ме теши. Видим њену нежност у осмеху моје кћери и њену енергију у очима свог сина.

Надам се да је дубоко у свом срцу знала колико сам поносна што сам њена ћерка.

 Т. Д. Д.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Како је бити мама, а немати маму…"

  1. Mija каже:

    U potpunosti te razumem :(. Ja sam izgubila majku sa 17 godina i nije bila tu da proprati moje razne uspehe i padove, ali najzalije mi je sto nije tu da upozna moje dve cerke. Ja budem ljubomorna kad baka sa tatine strane dodje i kad ih gledam kako se igraju i sale. ONda se pitam kako bi tek sa mojom mamom uzivale.
    Jedna od najtezih stvari koje su mi se desile otkad sam dobila prvo dete je kad me je moja starija cerka pitala: A zasto tvoja mama ne dodje da me vidi? :((((…
    Ali koliko je moja mama bila veliki covek, naucila me je da grabim i volim zivot, da ne tugujem vec da gledam napred i ja tako i radim i trudim se da isto to prenesem na moje cerke.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама