Ама замал’ се не удавих кад ми Влада, онако успут, за ручком рече да му је Рођа пре неки дан тражио две хиљаде евра на зајам. Шта ће Рођи две хиљаде евра? Да купи ауто. Зар он нема ауто? Има, ал’ сад купује сину. Аха. Чек’ мало… Оном сину што иде у средњу школу? Па да, рече мој муж. Пуни дете осамнаест година.
Стани мало. Ај’ испочетка. Рођа купује ауто сину за осамнаести рођендан? Па му зафалиле две хиљадарке?
– Па да, дочека Влада спремно.
– Колко има, кад су му две ”зафалиле”?
– Има осам, фали му још то ситно, знаш каквог је аудија нашо – бомбоница…
Испаде ми кашика па пљус – у онај тањир са супом.
– Хоћеш да кажеш да купује сину ауто од десет хиљада евра за осамнаести рођендан?!
– Да, бре, а клинац још није ни положио! Замисли…
Замишљам. Замишљам Рођу ког сам пре неки дан видела како гура ону своју шклопоцију, неће да упали, Рођу који иде на пос’о распалим превозом, који недељом тегли кромпир и јаја из Бајине баште, његову жену која, ево откако је знам, носи ципеле без флекица, али зато синчини за рођендан – аутић од десет хиљада евра. Е па, машала! Штоно рекла моја покојна баба – овај свет мора да пропадне.
Елем, не прође дуго, стиже нам и позивница, са све машном – да тад и тад дођемо ту и ту и дотичном увеличамо породично славље. Све тражим младу по оној хартији, ко велим – можда је дете решило о истом трошку и да се жени, али не, брајко мој – само се пунолетство слави. Триста званица, ресторан на води, жива музика, гала мени – једном речју – општенародно весеље.
Гледам ја ону позивницу, а све ме нека хуја хвата. Нисам љубоморна, живота ми, ал’ како бре то тако? Где живе ти људи? Где расту та деца? Па, ено у Кенији има једно племе у коме дечак, да би постао мушкарац, мора да копљем улови лава и тако докаже да је достојан света одраслих. Ајд’ сад, не тражи нико од Рођиног малог да оде у шуму и улови медведа, али – откад се мушкарцем постаје тако што седнеш за волан с кожним пресвлакама, климом уграђеном у седишта и шест ербегова?
Ок, мислим се, смири се, Дудо, не лудуј. Нек’ слави како ко хоће. Њихов син, њихова ствар. Прошла су времена кад су нам старамајке за рођендан доносиле ”јабуку и коцку шећера у марамици”, друго је доба данас, деца траже своје… Акнем лепо ону позивницу у фиоку, ал’ не да ми ђаво мира… Мислим, добро што деца траже своје, ал’ како бре траже баш толико!? Ко је још видео балавцу који ни бициклу не уме честито да тера – ауто куповати? А да зло буде веће – још није положио. Хоће се скрљати негде, па после – јадна му мајка!?
Шта те спопало, упита Влада. Пунолетство је важан моменат у животу свих нас. И ваља да се обележи. Ама, знам ја то, ал’ ствар је у томе што смо ми то стварно обележавали. Наше обележавање се сводило на то да одем у МУП по личну карту па после сва важна показујем фамилији. А ово данас – будибогснама.
Па само кад се сетим – мени моји за осамнаести окачили неки ланчић око врата, веле ”кћерко, заслужила си”, мајка умесила торту од дванаест јаја, све крцају ораси, ударила шлаг одозго и бог да те види. Дошла баба, донела ми пижаму, лепу, фротирну, (”Ово, Миланка, мош слободно откувавати.”), а ја се све шепурим и извијам врат пред њом, па све као види, нано шта имам. Где, сине? На врату, жено. Да види баба… јел ’ ти то нека длака? Каква длака, баба, то је ЛАНЧИЋ! Аааа, лаааанчић, не види баба, сине… Е баш лепо, у здрављу да носиш.
Ето тако… ми смо наше поклоне у здрављу носили (и на деведесет прали).
А данас, ако ти поклон нема набуџен ауспух, шеснаест вентила, кожна седишта или, за оне скромније, бар 64 мегапиксела на предњој камери, или два кубика силикона којекуде – у здрављу да се носиш и ти и поклон. Па куд се деде та скромност, мајка му стара? Где нестаде, оно ”полако, видећемо, чекај да примим плату”, него све мора сад и мора одма’? Какви ће људи постати, и чега ће се сећати уопште, ако будемо скакали на свако ”дај”?
Нисам паметна… Ако им купиш све, неће умети да цене ни да се радују. Ако им не купиш, ето ти комплекса за вратом. Па како овај, па како онај, па све моје другарице имају, само ја…
– Мама, да ми даш за ужину сутра? – улети Беба ко кец на једанаест.
– Ужину? Какву ужину? Полако, видећемо. А је л’ ти знаш шта једу деца у Кенији?
– Где ти је то?
– У Кенији, у Африци.
– Не?
– Е седи ту, да ти мама нешто каже…
Текст: Даниела Бакић