Као и добар део нашег становништва, и моја породица живи да преживи. Гледамо акције, каталоге, пензионерске попусте и ако пензију нећемо ни дочекати. Никако да уђем у штос да ли је добро узимати само неопходно у датом тренутку или мало више.
Чини ми се да ако узмем само тог тренутка потребно сваким одласком у продавницу купим нешто што није неопходно. Ако купим нечега мало више а не будемо кући заврши као овај димљени врат у смећу.
У моје време није било играоница. Пециво, грицкалице и сок. Црни и жути. Први Додин рођендан у играоници је био за мене догађај. То је био трећи рођендан. Играоница је била мала и обична, приступачна. Онда сам рекла да је супер и не мењамо. Али сваке следеће године је трошак за славље био све већи. Круг гостију се ширио, број деце је растао и дошла сам дотле да је рођендан сада дупло скупљи него пре пар година.
Питам се и сама шта је поента свега тога. Са једне стране јако је незрело трошити једну месечну плату на нешто само зато што тако треба и грцати за сваки динар. Са друге стране, и ако имате тај новац да ли је неопходно да га трошите на такве ствари.
Ја не знам да сам на тај начин лечила неке своје бољке. То што не могу да одведем дете на море. Што не могу да одем на викенд на Златибор… Што не могу да јој пружим могућност да стане на скије. Ни сама не знам да ли грешим. Са друге стране моје дете има безброј комада одеће, гомилу играчака. А ја, ја носим јакну и чизме годинама. И није ми проблем. А можда је баш проблем у томе што мени то није проблем. Ја свакако нећу умрети ако будем носила исту обућу. Али неће умрети ни моје дете ако не буде имало осамдесет људи на рођендану. Ипак ја сваки дан радим за ту плату а себи не пружам никакав ситан хир. Где је граница колико детету треба чинити ? Шта је оптимално ? Са друге стране, опет ту има онога родитељског. Позовем драге људе и ако се наша деца баш и не играју. Али то су моји пријатељи. Зашто рођендан мора да се претвори у комплет ручак за све присутне ? Зато што то раде сви. И онда да сви ми не би одступили од шаблона правимо три салате, наручујемо две торте и десетине килограма роштиља. И тако из године у годину ‚‚смањујем рођендане‚‚ а сваке године су све већи. И онда пожелим да јој поклоним викенд негде уместо славља али опет, не можеш ‚‚јер није у реду да људе не почастиш‚‚.
Недавно смо били на првом ‚‚школском рођендану‚‚. Позвано је само неколико другара. Тата је правио роштиљ, комшиница торту. Прави ‚‚хомемаде‚‚. И није се десило оно чега сам се плашила, целодневног јурцања јер нема ограничења као у играоници. Баш напротив, када је поједена торта, полако смо се упутили кући без неког снажног негодовања деце.
Другар је славио рођендан, кући за родбину, у играоници за другаре. Како смо блиски били смо гости на оба места. Не могу да опишем како је било лепо када спонтано певамо песмицу без гледања да ли смо дошли до времена које је предвиђено за торту. Чак ми је и било пријатно да певам док у играоници торту ни не погледам.
Ако купујем то волим да буде ‚‚бренд‚‚. Да ли се тако може назвати нека комерцијална европска марка. Тешко… Али има назив. Сећам се када сам рекла да је то мајица те и те марке. Исидора је рекла да није то мајица њене другарице већ њена (другарица јој се зове као шпански бренд). Наравно да Исидори није битно да ли је мајица са пијаце или из радње докле год на њој има довољно шљокица.
Биће да су деца апсолутно без икаквих ирационалих захтева. Да смо ми почели да намећемо беспотребне ствари као неопходност. Разлог ни сама не знам али се готово следбенички држимо тих навика. Видим да грешим али и даље то чиним. А онда ме је дете тргло са речима: ‚‚Мама, мени су досадиле играонице‚‚. Не брини, резервисаће мама подморницу.
Јелена Јешић- Живковић
Извор: Мојпедијатар