Vaš mališan daje sasvim novo značenje reči „nestalan“. U jednom trenutku on je kralj sveta – trčkara naokolo potpuno vedar i nasmejan, dok je u drugom ljut kao paprika, frustriran, plače i baca igračke na drugi kraj sobe.
Mnogi roditelji, u takvim trenucima, ne znaju kako bi reagovali, ali upravo su ovakvi emocionalni ispadi idealne prilike za učenje i razvoj detetove emocionalne inteligencije.
Emocionalnu inteligenciju možemo definisati kao sposobnost prepoznavanja, identifikovanja i razumevanja svojih i tuđih osećaja. Osim toga, emocionalna inteligencija podrazumeva i sposobnost upravljanja sopstvenim emocijama, adekvatno izražavanje emocija i samomotivaciju. Takođe, odnosi se i na istrajnost u teškim situacijama, kontrolisanje impulsivnosti, regulaciju raspoloženja i empatiju.
Zašto je emocionalna inteligencija toliko važna u vaspitanju?
Učenje deteta da se uhvati u koštac i nosi s određenim emocijama, na zdrav i prihvatljiv način, daje mu priliku za veći kvalitet života u budućnosti. Sigurno okruženje porodice je prvo i najbolje mesto za učenje ovakvih životnih lekcija.
Kada pomognete svome detetu da razume i nosi se s preplavljujućim emocijama – kao što je ljutnja, tuga, frustracija, zbunjenost – tada razvijate njegovu emocionalnu inteligenciju.
Dete s većim koeficijentom emocionalne inteligencije bolje se nosi sa svojim osećajima pa se može samo utešiti kada je povređeno. Takvo dete bolje razume odnose s drugima i može da stvara čvrsta prijateljstva. Razvijanjem emocionalne inteligencije dete postaje srećnije, uspešnije i odgovornije.
Slušanje s empatijom razvija detetovu emocionalnu inteligenciju
Empatija se odnosi na znanje o tome kako se drugi oseća, na uživljavanje u tuđe emocije, na njihovo razumevanje. Stoga, obratite pažnju kada vam dete govori kako se oseća. Čak i kada ne možete preduzeti ništa u vezi s tim što je vaše dete uzrujano – saosećajte. Već samo razumevanje pomaže da otpusti emocije koje ga muče i nastavi dalje.
Recimo, možete reći:
„Vidim da ti je teško da napustiš igru i dođeš na večeru.“
„Želela bih da sam stalno s tobom.“
„Razočaran si jer napolju pada kiša pa ne možeš da se igraš u parku.“
Ovakvi postupci podstiču razvoj emocionalne inteligencije jer osećaj da vas neko razume pokreće umirujuće biohemijske procese. Aktivira se nervni put koji jača svaki put kada dete doživi utehu. Jačanje tog puta omogućuje detetu da ga kasnije koristi kako bi se samo utešilo kada mu to bude potrebno. Takođe, dete se uči empatiji kada je i samo doživljava od drugih.
Dopustite detetu da izrazi svoje emocije.
Mala deca ne razlikuju sebe od svojih emocija. Prihvatanjem detetovih emocija – prihvatate samo dete. Suprotno tome, poricanjem ili umanjivanjem onoga kako se dete oseća – šaljete mu poruku da ono nije „normalno” te da su neke emocije koje doživljava sramne i neprihvatljive.
Neodobravanje, recimo, detetovog straha ili ljutnje neće sprečiti da se ono svejedno tako oseća – samo će ga podstaknuti da svoje emocije ubuduće potiskuje. Ti osećaji ne nestaju, niti blede kao što se to može ostvariti njihovim slobodnim izražavanjem. Potisnuti osećaji su „zarobljeni“ i na sve načine traže put napolje. S obzirom na to da osećaji nisu pod svesnom kontrolom – oni tada izbijaju neoblikovani. Na primer, kada malo dete ugrize sestru, kada sedmogodišnjak ima noćne more ili kada adolescent razvije nervozne tikove.
Umesto toga, naučite dete da je ceo raspon osećaja koje doživljava razumljiv i da su oni deo svakog čoveka, ali da je važno znati kako ih izraziti. Recimo, možete reći:
„Jako si ljut jer ti je sestra pokvarila igračku, ali nije u redu da je zbog toga udariš. Dođi i pomoći ću ti da joj kažeš kako se zbog toga osećaš.“
„Ljuta si i vičeš na mene da se pomerim. Evo, pomeriću se malo. Vidim da te ovi osećaji bole i plaše, ali te neću ostaviti samu kada ti je tako teško. Ovde sam s tobom i sigurna si uz mene. Možeš biti ljuta i tužna koliko god želiš. Kada budeš spremna zagrliću te i možemo da razgovaramo ako budeš htela.“
Roditelji i vaspitači predstavljaju model deci. Svakim kontaktom i interakcijom omogućavate detetu da nauči neke emocionalne veštine. Treba imati na umu da deca više uče gledajući šta roditelji i vaspitači rade nego slušajući šta im se govori. Važno je i prihvatiti vlastite greške, ako se iz njih može nešto naučiti. Tako dete dobija poruku da niko nije otporan na neuspeh, a osim toga, na taj način uči kako se nositi s neuspehom i krenuti dalje.
Vaše prihvatanje svojih i detetovih emocija, pomaže detetu da i samo prihvati sopstvene emocije. To mu omogućuje da lakše nastavi dalje a na taj način postaje sposobnije da reguliše sopstvena osećanja. Osim toga, prihvatanjem emocija dete uči da one nisu opasne ni sramotne nego da su emocije u redu, da ih svi doživljavamo i da se njima može upravljati.
Emocije nisu ni pozitivne ni negativne, dobre ili loše. One mogu biti prijatne ili neprijatne, ali su prisutne u životu svakog čoveka od njegovog rođenja. Svi ih doživljavamo u celom njihovom rasponu – i kvalitetom i intenzitetom. Razlikujemo se samo po tome koliko se uspešno s njima nosimo i koliko uspešno njima upravljamo.
Izvor: www.istrazime.com