Ministar prosvete Branko Ružić gostovao je danas u emisiji Jutro na TV Prva i tom prilikom govorio i o brojnim slučajevima nasilja u školama kojima svedočimo poslednjih nekoliko dana.
Za slučaj koji se desio u Subotici, gde je zbog napada vršnjaka trinaestogodišnjaku izvađena slezina, ministar kaže da je frapantan.
– Saosećam sa bolom ovog oca i svih ostalih koji trpe nasilje, a očigledno je da u ovom konkretnom slučaju sistem koji jeste ustrojen i jasan, nije funkcionisao. Razumem svu jed koji roditelj iskazuje. Najvažnije je, naravno, da dete bude dobro, ali i te pretrpljene psihičke posledice nisu nevažne.“ – rekao je ministar prosvete i dodao da je nasilje veoma kompleksan društveni fenomen, a da škole nisu izdvojena ostrva već deo tog društva.
– Svi smo mi odgovorni za ovo što se događa. Imamo timove za borbu protiv nasilja koji rade vrlo kvalitetno mnoge projekte i edukacije, imamo Centre za socijalni rad i ja se ne bih složio da to ne funkcioniše u praksi. Nulta je tolerancija za nereagovanje i prikrivanje nasilja.
Ružić je podsetio i na to da u Srbiji postoji 1800 škola i 750.000 nečije dece ide u te škole.
– Ako govorimo o statistici, onda je važno i da kažemo da je 2019. godine bilo prijavljeno 819 slučajeva nasilja, 2020. kad je bila onlajn nastava bilo je 410, a 2021. 711. Ove godine, do sada 285 od toga najmanje za nasilje prema nastavnicima. Znamo da to sigurno nije sve i da ih ima još i da bi neko možda rekao da u odnosu na 750.000 to nije mnogo, ali je svaki slučaj važan.
Povodom nekoliko slučajeva nasilja o kojima se ovih dana mnogo govori već u utorak zasedaće radna grupa, gde će biti i psiholozi i pedagozi i predstavnici sindikata, rekao je ministar.
– Želimo da vidimo kako utegnuti sistem koji je postavljen vrlo kvalitetno, ali očigledno da u određenim sredinama postoji inertnost i strah od prijavljivanja nasilja. Ja to ne mogu da razumem, koji god da je oblik nasilja – digitalno, verbalno, fizičko i apelujem na sve da to prijave. Nastavnike, direktore, roditelje, učenike, da ne prikrivaju da bi izgledalo da je sve u redu. – podsetio je ministar.
Ako roditelj primeti da nešto nije u redu i škola ne reaguje, može da se obrati Ministarstvu.
Govoreći o nasilju kao društvenom fenomenu, ministar podseća i na to da je odgovornost na svima nama.
– Kada imate antiheroje, promociju opskurnih likova u medijima, digitalno nasilje na društvenim mrežama, onda je jasno da je odgovornost na svakom od nas. – rekao je Ružić.
On, ipak, tvrdi da sistem funkcioniše i da su dokaz za to mnoge situacije u kojima je pedagoški rad u školama dao rezultat.
– Imamo i primere da su nakon pojačanog vaspitnog rada žrtve i vinovnici nasilja postali drugari, to govori da sistem funkcioniše. – rekao je ministar i dodao da će u svakom konkretnom slučaju će odgovornost biti utvrđena. – Ovo je društveni fenomen kojim treba da se bave sva ministarstva, ne samo jedno.
Ministar se osvrnuo i na roditeljsku odgovornost i podsetio da je škola druga kuća našoj deci, ali da je prva ipak važnija.
– Ja verujem u nastavnike, u armiju tih ljudi koji vrlo predano rade svoj posao. Škola jeste vaspitno-obrazovna ustanova, i svi je zovemo drugom kućom, ali apelujem na roditelje da razmisle malo i o prvoj kući, tamo počinje vaspitanje. – istakao je.
– Nije sankcija ključ, nego prevencija i edukacija. Trstenik i Subotica treba da budu prekretnica i da se vrati autoritet nastavniku. Išli smo i mi u školu i kad uđe nastavnik, šta radimo? Ustanemo. Iz nekog pozitivnog straha ili treme prema tim nastavnicima. Sad nastavnici treba da imaju strah? Pa to nije normalno – rekao je ministar i pozvao sve da prijave i nasilje, ali i nereagovanje na nasilje.
Ako nema reakcije na njihove apele, roditelji se mogu obratiti i Ministarstvu, rekao je Ružić.
Apelujte na direktore da ne vrše pritisak na nastavnike da ne kažnjavaju učenike. Neki direktori kao da misle su smanjene ocene iz vladanja odraz njihove lične (direktorske) nesposobnosti, pa nam stalno sugerišu da „ne kažnjavamo jadnu decu“.
Kao i do sada ministar i ostali odgovorni prokušavaju da problem prebace na drugi teren, na porodicu. Ne kažem da vaspitanje u porodici nije bitno, ali najbolje bi bilo kada bi svako uradio ono što je do njega: porodice da vaspitaju decu kod kuće, a škole i ministarstvo bar da se pobrinu da ispoštuju one pravne norme koje su sami doneli. Na primer, nedavno sam saznala da u osnovnoj školi u Crepaji u nekim razredima se već dve godine ne održavaju roditeljski sastanci, samo otvorena vrata. Članove Saveta roditelja bira direktorka, ne biraju se na roditeljskom sastanku, jer roditeljskih sastanaka i nema, i roditelji kada su jednom izabrani za Savet roditelja, ostaju na toj poziciji dokle god im je dete u školi. Sasvim očekivano ditektorka bira podobne roditelje. Drugim rečima, obican (čitaj: nepodoban) roditelj nema nikakvu mogućnost da na bilo koji način utiče na rad škole niti da daje bilo kakve predloge. A onda nam ministar priča o vaspitanju kod kuće. Neka počisti prvo u svom dvorištu i postara se da se pravni akti koje je donelo ministarstvo prosvete i škola poštuju, pa ako i onda bude problema, nek uperi prst na roditelje. U trenutnoj situaciji, možda bi roditelji i prijavili nasilje ili preduzeli nešto, ali nemaju gde, škola im je vezala ruke. Saradnje škole i roditelja se svela na puko ispunjavanje forme bez ikakve mogućnosti da roditelj u školi bilo šta predloži, a posebno ne da promeni, čak ni da otvoreno razgovara sa školom o bilo čemu…
Kao i do sada ministar i ostali odgovorni prokušavaju da problem prebace na drugi teren, na porodicu. Ne kažem da vaspitanje u porodici nije bitno, ali najbolje bi bilo kada bi svako uradio ono što je do njega: porodice da vaspitaju decu kod kuće, a škole i ministarstvo bar da se pobrinu da ispoštuju one pravne norme koje su sami doneli. Na primer, nedavno sam saznala da u osnovnoj školi u Crepaji u nekim razredima se već dve godine ne održavaju roditeljski sastanci, samo otvorena vrata. Članove Saveta roditelja bira direktorka, ne biraju se na roditeljskom sastanku, jer roditeljskih sastanaka i nema, i roditelji kada su jednom izabrani za Savet roditelja, ostaju na toj poziciji dokle god im je dete u školi. Sasvim očekivano ditektorka bira podobne roditelje. Drugim rečima, obican (čitaj: nepodoban) roditelj nema nikakvu mogućnost da na bilo koji način utiče na rad škole niti da daje bilo kakve predloge. A onda nam ministar priča o vaspitanju kod kuće. Neka počisti prvo u svom dvorištu i postara se da se pravni akti koje je donelo ministarstvo prosvete i škola poštuju, pa ako i onda bude problema, nek uperi prst na roditelje. U trenutnoj situaciji, možda bi roditelji i prijavili nasilje ili preduzeli nešto, ali nemaju gde, škola im je vezala ruke. Saradnje škole i roditelja se svela na puko ispunjavanje forme bez ikakve mogućnosti da roditelj u školi bilo šta predloži, a posebno ne da promeni, da bar otvoreno razgovara sa školom o bilo čemu…
Gospodine ministre, problem je što škola ne podržava tu dobru, „prvu kuću“, a zbog toga snosi odgovornost i Vaše ministarstvo…
Sve ide iz kuće,znamo da svi ne dolaze iz stabilnih porodica i da danas ima dosta dece koja su ispuštena u svakom smislu…zato bi ja promenila zakon po školama,stroge kazne,za sitnija dela da čiste školu i školsko dvorište,neki rad da im se uvede posle nastave,odlasci kod psihologa obavezno,za krupnija dela kao sto su fizički napad na učenike i napad na profesore pravac popravni dom,bez izuzetka,pa da vidiš bajko da li ćeš da se junačiš…zgrožena sam šta rade deca…ali opet ko je kriv? Pored roditelja i mediji koji puštaju zadrugu i parove,to na prvom mestu zabrana..a o društvenim mrežama da ne pričam….svo to vršnjačko nasilje je i bilo pre 100godina ali se znala kazna za to…a sada sa dečijim pravima ova deca podivljala skroz!
Svi od dirrktora pa do ministra trrba da dobiju otkaz .Zasto se cuti i tolerise nasilje i tako vodi ka jos tezem nasilju
Sve dok je na snazi ovaj sistem vrednosti sve je uzalud