Министар просвете Бранко Ружић гостовао је данас у емисији Јутро на ТВ Прва и том приликом говорио и о бројним случајевима насиља у школама којима сведочимо последњих неколико дана.
За случај који се десио у Суботици, где је због напада вршњака тринаестогодишњаку извађена слезина, министар каже да је фрапантан.
– Саосећам са болом овог оца и свих осталих који трпе насиље, а очигледно је да у овом конкретном случају систем који јесте устројен и јасан, није функционисао. Разумем сву јед који родитељ исказује. Најважније је, наравно, да дете буде добро, али и те претрпљене психичке последице нису неважне.“ – рекао је министар просвете и додао да је насиље веома комплексан друштвени феномен, а да школе нису издвојена острва већ део тог друштва.
– Сви смо ми одговорни за ово што се догађа. Имамо тимове за борбу против насиља који раде врло квалитетно многе пројекте и едукације, имамо Центре за социјални рад и ја се не бих сложио да то не функционише у пракси. Нулта је толеранција за нереаговање и прикривање насиља.
Ружић је подсетио и на то да у Србији постоји 1800 школа и 750.000 нечије деце иде у те школе.
– Ако говоримо о статистици, онда је важно и да кажемо да је 2019. године било пријављено 819 случајева насиља, 2020. кад је била онлајн настава било је 410, а 2021. 711. Ове године, до сада 285 од тога најмање за насиље према наставницима. Знамо да то сигурно није све и да их има још и да би неко можда рекао да у односу на 750.000 то није много, али је сваки случај важан.
Поводом неколико случајева насиља о којима се ових дана много говори већ у уторак заседаће радна група, где ће бити и психолози и педагози и представници синдиката, рекао је министар.
– Желимо да видимо како утегнути систем који је постављен врло квалитетно, али очигледно да у одређеним срединама постоји инертност и страх од пријављивања насиља. Ја то не могу да разумем, који год да је облик насиља – дигитално, вербално, физичко и апелујем на све да то пријаве. Наставнике, директоре, родитеље, ученике, да не прикривају да би изгледало да је све у реду. – подсетио је министар.
Ако родитељ примети да нешто није у реду и школа не реагује, може да се обрати Министарству.
Говорећи о насиљу као друштвеном феномену, министар подсећа и на то да је одговорност на свима нама.
– Када имате антихероје, промоцију опскурних ликова у медијима, дигитално насиље на друштвеним мрежама, онда је јасно да је одговорност на сваком од нас. – рекао је Ружић.
Он, ипак, тврди да систем функционише и да су доказ за то многе ситуације у којима је педагошки рад у школама дао резултат.
– Имамо и примере да су након појачаног васпитног рада жртве и виновници насиља постали другари, то говори да систем функционише. – рекао је министар и додао да ће у сваком конкретном случају ће одговорност бити утврђена. – Ово је друштвени феномен којим треба да се баве сва министарства, не само једно.
Министар се осврнуо и на родитељску одговорност и подсетио да је школа друга кућа нашој деци, али да је прва ипак важнија.
– Ја верујем у наставнике, у армију тих људи који врло предано раде свој посао. Школа јесте васпитно-образовна установа, и сви је зовемо другом кућом, али апелујем на родитеље да размисле мало и о првој кући, тамо почиње васпитање. – истакао је.
– Није санкција кључ, него превенција и едукација. Трстеник и Суботица треба да буду прекретница и да се врати ауторитет наставнику. Ишли смо и ми у школу и кад уђе наставник, шта радимо? Устанемо. Из неког позитивног страха или треме према тим наставницима. Сад наставници треба да имају страх? Па то није нормално – рекао је министар и позвао све да пријаве и насиље, али и нереаговање на насиље.
Ако нема реакције на њихове апеле, родитељи се могу обратити и Министарству, рекао је Ружић.
Apelujte na direktore da ne vrše pritisak na nastavnike da ne kažnjavaju učenike. Neki direktori kao da misle su smanjene ocene iz vladanja odraz njihove lične (direktorske) nesposobnosti, pa nam stalno sugerišu da „ne kažnjavamo jadnu decu“.
Kao i do sada ministar i ostali odgovorni prokušavaju da problem prebace na drugi teren, na porodicu. Ne kažem da vaspitanje u porodici nije bitno, ali najbolje bi bilo kada bi svako uradio ono što je do njega: porodice da vaspitaju decu kod kuće, a škole i ministarstvo bar da se pobrinu da ispoštuju one pravne norme koje su sami doneli. Na primer, nedavno sam saznala da u osnovnoj školi u Crepaji u nekim razredima se već dve godine ne održavaju roditeljski sastanci, samo otvorena vrata. Članove Saveta roditelja bira direktorka, ne biraju se na roditeljskom sastanku, jer roditeljskih sastanaka i nema, i roditelji kada su jednom izabrani za Savet roditelja, ostaju na toj poziciji dokle god im je dete u školi. Sasvim očekivano ditektorka bira podobne roditelje. Drugim rečima, obican (čitaj: nepodoban) roditelj nema nikakvu mogućnost da na bilo koji način utiče na rad škole niti da daje bilo kakve predloge. A onda nam ministar priča o vaspitanju kod kuće. Neka počisti prvo u svom dvorištu i postara se da se pravni akti koje je donelo ministarstvo prosvete i škola poštuju, pa ako i onda bude problema, nek uperi prst na roditelje. U trenutnoj situaciji, možda bi roditelji i prijavili nasilje ili preduzeli nešto, ali nemaju gde, škola im je vezala ruke. Saradnje škole i roditelja se svela na puko ispunjavanje forme bez ikakve mogućnosti da roditelj u školi bilo šta predloži, a posebno ne da promeni, čak ni da otvoreno razgovara sa školom o bilo čemu…
Kao i do sada ministar i ostali odgovorni prokušavaju da problem prebace na drugi teren, na porodicu. Ne kažem da vaspitanje u porodici nije bitno, ali najbolje bi bilo kada bi svako uradio ono što je do njega: porodice da vaspitaju decu kod kuće, a škole i ministarstvo bar da se pobrinu da ispoštuju one pravne norme koje su sami doneli. Na primer, nedavno sam saznala da u osnovnoj školi u Crepaji u nekim razredima se već dve godine ne održavaju roditeljski sastanci, samo otvorena vrata. Članove Saveta roditelja bira direktorka, ne biraju se na roditeljskom sastanku, jer roditeljskih sastanaka i nema, i roditelji kada su jednom izabrani za Savet roditelja, ostaju na toj poziciji dokle god im je dete u školi. Sasvim očekivano ditektorka bira podobne roditelje. Drugim rečima, obican (čitaj: nepodoban) roditelj nema nikakvu mogućnost da na bilo koji način utiče na rad škole niti da daje bilo kakve predloge. A onda nam ministar priča o vaspitanju kod kuće. Neka počisti prvo u svom dvorištu i postara se da se pravni akti koje je donelo ministarstvo prosvete i škola poštuju, pa ako i onda bude problema, nek uperi prst na roditelje. U trenutnoj situaciji, možda bi roditelji i prijavili nasilje ili preduzeli nešto, ali nemaju gde, škola im je vezala ruke. Saradnje škole i roditelja se svela na puko ispunjavanje forme bez ikakve mogućnosti da roditelj u školi bilo šta predloži, a posebno ne da promeni, da bar otvoreno razgovara sa školom o bilo čemu…
Gospodine ministre, problem je što škola ne podržava tu dobru, „prvu kuću“, a zbog toga snosi odgovornost i Vaše ministarstvo…
Sve ide iz kuće,znamo da svi ne dolaze iz stabilnih porodica i da danas ima dosta dece koja su ispuštena u svakom smislu…zato bi ja promenila zakon po školama,stroge kazne,za sitnija dela da čiste školu i školsko dvorište,neki rad da im se uvede posle nastave,odlasci kod psihologa obavezno,za krupnija dela kao sto su fizički napad na učenike i napad na profesore pravac popravni dom,bez izuzetka,pa da vidiš bajko da li ćeš da se junačiš…zgrožena sam šta rade deca…ali opet ko je kriv? Pored roditelja i mediji koji puštaju zadrugu i parove,to na prvom mestu zabrana..a o društvenim mrežama da ne pričam….svo to vršnjačko nasilje je i bilo pre 100godina ali se znala kazna za to…a sada sa dečijim pravima ova deca podivljala skroz!
Svi od dirrktora pa do ministra trrba da dobiju otkaz .Zasto se cuti i tolerise nasilje i tako vodi ka jos tezem nasilju
Sve dok je na snazi ovaj sistem vrednosti sve je uzalud