Када би сва деца увек била послушна и испуњавале све захтеве својих родитеља, много напетости, стреса и сукоба у њиховој међусобној комуникацији би нестало. И односи би им постали бољи. Иако се ниједан, иоле педагошки писмен родитељ с овим не би сложио, многи то заправо пожеле много пута у току одрастања деце.
Сви знамо да деца често одбијају да буду послушна, колико год да је тон родитеља помирљив и пун стрпљења. Када дете остане немо на све молбе да буде послушно, чак и најмирнији родитељи могу изгубити стрпљење и реаговати импулсивно, а касније се због тога кајати. Ми, родитељи, имамо један велики проблем – не желимо да изађемо из своје коже и покушамо, макар на секунд, да свет гледамо очима своје деце. Када бисмо се потрудили, заиста потрудили да то урадимо, можда би у васпитању многе ствари изгледале другачије, можда би деца била послушнија, а родитељи срећнији и смиренији, чак и онда када дете „тера своје“.
Знамо да је то тешко. Нарочито ако журимо да на време стигнемо на посао, а пре тога у вртић, а пре тога… а дете је баш запело да се обује сандале иако је напољу снег. Како онда остати потпуно смирен и трезвен и која је чаробна формула за одгајање деце без вербалног или физичког насиља.
Један од једноставних начина да одгајамо срећно дете подразумева васпитање без свакодневног коришћења печи „НЕ!“. Али, како другачије, без вике и дреке зауставити опасну игру детета или га навести да послуша онда када је стварно важно.
Решење је једноставно у теорији, а његова примена прави изазов за родитеље, у пракси. Али ако постоји искрена жеља родитеља да постигне васпитање без викања и казни, и то је могуће.
Дакле, шта би требало да уради родитељ у тренуцима када је тешко одолети подизању тона или, чак, шљапкању по гузи? Па, требало би да буде мудар и смирен и покуша да користи језик прихватања. Али, ако то радите само површно, а у себи заправо кључате – неће вам поћи за руком.
Да би боље разумели шта је то језик прихватања и како га применити, у наставку погледајте неколико примера.
Дете: Ви можете да радите све што хоћете, а мени не допуштате ништа!
Одговор родитеља језиком прихватања: Хајде да разговарамо о томе. Шта би ти волело да радиш? Ако си ти тужан, онда сам и ја тужан.
Одговор родитеља језиком одбацивања: Уморан сам од твојих коментара и цмиздрења!
Дете: Нећу да обучем јакну! Нека ми буде хладно, баш ме брига!
Одговор родитеља језиком прихватања: Али ја не желим да се ти прехладиш. Коју ти јакну највише волиш? Хајде да изаберемо заједно најлепшу.
Одговор родитеља језиком одбацивања: Не идеш нигде док не обучеш јакну! Ко је од нас двоје старији?!
Дете: Зашто бих то радио?
Одговор родитеља језиком прихватања: Свако од нас доприноси кућних послова. Поред тога, уживам толико и осећам се добро кад сам помогнем.
Одговор родитеља језиком одбацивања: слуггард / Ленесо! Да ли вас није срамота? Након тога смо толико за вас …
Дете: Нећу да спавам!
Одговор родитеља језиком прихватања: Да, ти сигурно желиш још да се играш, је л’ тако? Хајде да заједно погледамо колико је сати и да видимо колико нам времена треба да се спремимо за спавање.
Одговор родитеља језиком одбацивања: Рекао сам и нећу да понављам! Одмах у кревет!
Дете: Нећу да једем лук! Изгледа грозно!
Одговор родитеља језиком прихватања: Добро, имаш право да ти се нешто не допада. Сви волимо другачије ствари. Ево ја, на пример, волим више лука.
Одговор родитеља језиком одбацивања: Једи то што ти је у тањиру! Без расправе! Толико деце нема ништа да једе!
Драги родитељи, често користе језик прихватања, а што је више могуће избегавајте овај други, језик одбацивања. Знамо да је томе тешко одолети у напетим ситуацијама и не очекујемо да вам то сваки пут пође за руком. Али, ако будете упорни, временом ће вам овај начин разговора с дететом прећи у навику. Посебно када, после извесног времена, видите резултате новог приступа.