Kada bi sva deca uvek bila poslušna i ispunjavale sve zahteve svojih roditelja, mnogo napetosti, stresa i sukoba u njihovoj međusobnoj komunikaciji bi nestalo. I odnosi bi im postali bolji. Iako se nijedan, iole pedagoški pismen roditelj s ovim ne bi složio, mnogi to zapravo požele mnogo puta u toku odrastanja dece.
Svi znamo da deca često odbijaju da budu poslušna, koliko god da je ton roditelja pomirljiv i pun strpljenja. Kada dete ostane nemo na sve molbe da bude poslušno, čak i najmirniji roditelji mogu izgubiti strpljenje i reagovati impulsivno, a kasnije se zbog toga kajati. Mi, roditelji, imamo jedan veliki problem – ne želimo da izađemo iz svoje kože i pokušamo, makar na sekund, da svet gledamo očima svoje dece. Kada bismo se potrudili, zaista potrudili da to uradimo, možda bi u vaspitanju mnoge stvari izgledale drugačije, možda bi deca bila poslušnija, a roditelji srećniji i smireniji, čak i onda kada dete „tera svoje“.
Znamo da je to teško. Naročito ako žurimo da na vreme stignemo na posao, a pre toga u vrtić, a pre toga… a dete je baš zapelo da se obuje sandale iako je napolju sneg. Kako onda ostati potpuno smiren i trezven i koja je čarobna formula za odgajanje dece bez verbalnog ili fizičkog nasilja.
Jedan od jednostavnih načina da odgajamo srećno dete podrazumeva vaspitanje bez svakodnevnog korišćenja peči „NE!“. Ali, kako drugačije, bez vike i dreke zaustaviti opasnu igru deteta ili ga navesti da posluša onda kada je stvarno važno.
Rešenje je jednostavno u teoriji, a njegova primena pravi izazov za roditelje, u praksi. Ali ako postoji iskrena želja roditelja da postigne vaspitanje bez vikanja i kazni, i to je moguće.
Dakle, šta bi trebalo da uradi roditelj u trenucima kada je teško odoleti podizanju tona ili, čak, šljapkanju po guzi? Pa, trebalo bi da bude mudar i smiren i pokuša da koristi jezik prihvatanja. Ali, ako to radite samo površno, a u sebi zapravo ključate – neće vam poći za rukom.
Da bi bolje razumeli šta je to jezik prihvatanja i kako ga primeniti, u nastavku pogledajte nekoliko primera.
Dete: Vi možete da radite sve što hoćete, a meni ne dopuštate ništa!
Odgovor roditelja jezikom prihvatanja: Hajde da razgovaramo o tome. Šta bi ti volelo da radiš? Ako si ti tužan, onda sam i ja tužan.
Odgovor roditelja jezikom odbacivanja: Umoran sam od tvojih komentara i cmizdrenja!
Dete: Neću da obučem jaknu! Neka mi bude hladno, baš me briga!
Odgovor roditelja jezikom prihvatanja: Ali ja ne želim da se ti prehladiš. Koju ti jaknu najviše voliš? Hajde da izaberemo zajedno najlepšu.
Odgovor roditelja jezikom odbacivanja: Ne ideš nigde dok ne obučeš jaknu! Ko je od nas dvoje stariji?!
Dete: Zašto bih to radio?
Odgovor roditelja jezikom prihvatanja: Svako od nas doprinosi kućnih poslova. Pored toga, uživam toliko i osećam se dobro kad sam pomognem.
Odgovor roditelja jezikom odbacivanja: sluggard / Leneso! Da li vas nije sramota? Nakon toga smo toliko za vas …
Dete: Neću da spavam!
Odgovor roditelja jezikom prihvatanja: Da, ti sigurno želiš još da se igraš, je l’ tako? Hajde da zajedno pogledamo koliko je sati i da vidimo koliko nam vremena treba da se spremimo za spavanje.
Odgovor roditelja jezikom odbacivanja: Rekao sam i neću da ponavljam! Odmah u krevet!
Dete: Neću da jedem luk! Izgleda grozno!
Odgovor roditelja jezikom prihvatanja: Dobro, imaš pravo da ti se nešto ne dopada. Svi volimo drugačije stvari. Evo ja, na primer, volim više luka.
Odgovor roditelja jezikom odbacivanja: Jedi to što ti je u tanjiru! Bez rasprave! Toliko dece nema ništa da jede!
Dragi roditelji, često koriste jezik prihvatanja, a što je više moguće izbegavajte ovaj drugi, jezik odbacivanja. Znamo da je tome teško odoleti u napetim situacijama i ne očekujemo da vam to svaki put pođe za rukom. Ali, ako budete uporni, vremenom će vam ovaj način razgovora s detetom preći u naviku. Posebno kada, posle izvesnog vremena, vidite rezultate novog pristupa.