Сад је већ потпуно јасно да једни другима нећемо променити мишљење ни за милиметар.
Они који мисле да децу не треба тући, не прихватају ни свега неколико пута годишње по гузи или шамарчић. Насупрот њима, заговорници батина кажу да другачије не може и да су батине (у количини која се не може звати злостављање) надасве корисне.
У коментарима на снимак, међу сукобљеним странама су кренуле и псовке и увреде (између људи који се не познају, а вероватно се никада неће ни упознати), што значи да је тема врло битна кад из људи врло брзо извуче неке одлике примитивизма.
Ако има више антагонизма од оног између ова два табора, то је онај према психолозима. С једне стране се чују коментари да их треба бити више по школама, али кад дође до ситуације где они предлажу неке блаже методе од батина, закључује се да нам само још они фале!
У то име, ја бих да покушам да се те две стране око нечега бар сложе.
Ево мојих теза на којима бисмо, вероватно, сви могли рећи да су тачне, а ви додајте још неку ако је се сетите.
1. Деца (макар била и наша рођена) могу да нас доведу до потпуног помрачења свести. Да, нисмо роботи и не можемо увек да се исконтролишемо. Неко ће посегнути за батинама, неко ће урлати, неко отићи у собу и залупити врата… Некад смо нервозни дошли кући и фалила је само још једна сломљена чаша! Да је то урадио муж односно жена, сигурно их не бисмо изударали, али дете можемо. Ако га нисмо изударали, бар смо се извикали и отерали га у ћошак (неки и данас шаљу у шпајз – тамо је најбоље за размишљање – мрак, хладно, скучено). Дакле да, свакога ко има децу су деца бар једном довела до „белог усијања“.
2. Батинама нико никад није постигао корениту измену понашања детета. Погледајте контроверзни снимак. Ниједно дете не говори у прошлом времену – рецимо „Раније сам брљала свеске, па кад су ме добро изударали више то не радим“ или „Једном сам нешто сломио и никад више, јер је варјача пукла на мојој стражњици, па сад баш пазим“. Деца описују своје особине или пропусте за које (редовно) добијају батине. Знам много људи (јер, припадала сам баш тој генерацији у плавим кецељама коју су тукли и родитељи и учитељи) који су добијали озбиљне батине од родитеља, али оно што је, наводно, циљ батина – „поправљање“ понашања детета, није се догодило. Ученица која је добијала батине за сваку јединицу, имала је јединице и двојке до краја школе (тј. батине је нису натерале да учи). Дечак којег су родитељи истукли кад су му нашли цигаре у школској торби пуши и дан-данас, као човек од преко педесет година. Примера је много.
Дакле – батине не исправљају понашање.
3. Батинама се ипак нешто постиже – тренутно смањујемо тензију (нервоза на послу, у саобраћају, неочекивани долазак таште на недељу дана, обијена викендица, украден новчаник…). Један шамар то све преполови, а биће и неко време тишина (нарочито ако дете отерамо у собу, или још боље у шпајз)! Толико нам фали та тишина сваког дана… А додатно, дете почиње да нас се плаши, па, иако нећемо искоренити понашање које нам се не допада, имаћемо осећај силе и великог ауторитета. Мало ли је? Страх од родитеља траје целог живота. Причам о конкретним случајевима којих је толико да не можемо рећи да су појединачни. Неки одрасли људи не умеју, а често и не смеју, да донесу најједноставније одлуке без мишљења родитеља. Како другачије, кад једино родитељ зна шта је добро за његово дете? Чак и људи чији родитељи су мртви и даље немају храбрости да одлуче, размишљајући шта би покојни мама и тата рекли.
4. Има још једна директна последица батина – дете постаје добро. Баш добро. У лагању (поменути пушач није престао, већ је пушио тајно, поменута лоша ученица је преписивала туђе задатке представљајући их као своје, само да не добије јединицу и нове батине, али не – није почела да учи). Дакле, батинама се, поред страха од родитеља, постиже развој лагања и скривања „непожељног“ понашања.
5. Дете које добија батине почиње да презире и родитеља који га туче, али и браћу и сестре који батине не добијају. Кад одрасте, тај презир избледи, али остаје нека огорченост и бес, само што многи то не смеју да изговоре ни признају самима себи, а камоли неком другом. Како и не би? Неко два и по пута већи од детета има право да га излема, извређа и казни, а најстроже је забрањено да дете писне, а камоли да се одбрани од батина? Ниједно дете то не види као чин за његово добро. Напротив. Дакле – батинама одбијамо дете од себе. Трајно. Дете које смо одбили од себе неће хтети да чије ни кад будемо имали нешто паметно да кажемо, штавише – радиће све супротно од наших савета, или ће (једнако погубно) доносити неке одлуке само да нама учини, чак и кад прерасте године за батине. Дакле, батинама добијамо све супротно од онога што смо хтели.
6. Батинама се добијају послушна деца. Нико не воли децу која нешто мудрују и искачу из оквира. Наравно, родитељ зна најбоље шта је за дете добро, па вероватно не треба пустити дете да икад сагледа шта је то добро за њега. Видите децу на снимку? Сва редом кажу да батине морају да се добијају. Друго васпитање нису искусила, па је то једино што знају и како да кажу да то не ваља? Верујем да би свако од њих које би рекло да је очајно што га туку добило још много више батина кад би родитељи то видели. Дакле, послушна деца израстају у послушне људе. Раде што им се каже. Никад се не зна ко има прутић иза леђа.
7. Деца се смеју тући само док не постану јача од нас. Тада кажемо да смо васпитавање завршили и иако видимо да и даље много тога има да се „поправља“. Тад почињемо речима али батина више нема. Уопште, агресија се изражава према слабијем – у физичком, статусном, хијерархијском и менталном смислу.
8. Када неко дете јаче од нашег детета истим методама „преваспитава“ наше дете, оштро реагујемо, јер само родитељ сме да удари своје дете. Родитељ зна тачно када, колико и зашто. Остали не смеју. Током мог детињства, много деце је од родитеља чуло „Ја сам те родио, ја ћу те и убити“. Другима да није пало на памет! Исто тако, не очекујемо да нас, одрасле, неко „мало по гузи“ ако радимо како не треба. Ако се паркирамо на место за инвалида, ако бацимо пикавац на улицу (или преко терасе у травњак испред зграде), ако не покупимо измет иза свог пса… Примера је безброј, шта мислите да нас сваки пута кад направимо неки прекршај неко почупа за косу или извади варјачу?
9. За крај – сложићемо се у још једном: само немојте питати психологе! Шта они знају?? Шта било која струка зна? Па, ваљда свако од нас може да закључи без уплива „стручњака“ шта је добро васпитање, шта је исправна судска одлука, како се игра фудбал, како се држе часови, како се зида, како се пева… Наравно, не треба дозволити да се баш у нашу струку неко умеша, али потпуно је у реду мешати се у туђе и обезвредити сваку завршену школу, нарочито у случају психолога! Ево докле је довело њихово мудровање. До наркомана и насилника. Тога сигурно није било када су родитељи тукли децу! Нисам упознала ниједног наркомана у својој и у околним генерацијама, а пријатељства су била нераскидива међу свом децом. Свих тридесет из одељења су дисали као један! Никоме се нико није ругао, није било подсмевања због гардеробе, због вишка килограма, због наочара, није било дивљака. Зато данас нема одраслих батинаша, нема криминала, нема фемицида. Батинама је решено све!
Аутор: Маја Бугарчић