Sad je već potpuno jasno da jedni drugima nećemo promeniti mišljenje ni za milimetar.
Oni koji misle da decu ne treba tući, ne prihvataju ni svega nekoliko puta godišnje po guzi ili šamarčić. Nasuprot njima, zagovornici batina kažu da drugačije ne može i da su batine (u količini koja se ne može zvati zlostavljanje) nadasve korisne.
U komentarima na snimak, među sukobljenim stranama su krenule i psovke i uvrede (između ljudi koji se ne poznaju, a verovatno se nikada neće ni upoznati), što znači da je tema vrlo bitna kad iz ljudi vrlo brzo izvuče neke odlike primitivizma.
Ako ima više antagonizma od onog između ova dva tabora, to je onaj prema psiholozima. S jedne strane se čuju komentari da ih treba biti više po školama, ali kad dođe do situacije gde oni predlažu neke blaže metode od batina, zaključuje se da nam samo još oni fale!
U to ime, ja bih da pokušam da se te dve strane oko nečega bar slože.
Evo mojih teza na kojima bismo, verovatno, svi mogli reći da su tačne, a vi dodajte još neku ako je se setite.
1. Deca (makar bila i naša rođena) mogu da nas dovedu do potpunog pomračenja svesti. Da, nismo roboti i ne možemo uvek da se iskontrolišemo. Neko će posegnuti za batinama, neko će urlati, neko otići u sobu i zalupiti vrata… Nekad smo nervozni došli kući i falila je samo još jedna slomljena čaša! Da je to uradio muž odnosno žena, sigurno ih ne bismo izudarali, ali dete možemo. Ako ga nismo izudarali, bar smo se izvikali i oterali ga u ćošak (neki i danas šalju u špajz – tamo je najbolje za razmišljanje – mrak, hladno, skučeno). Dakle da, svakoga ko ima decu su deca bar jednom dovela do „belog usijanja“.
2. Batinama niko nikad nije postigao korenitu izmenu ponašanja deteta. Pogledajte kontroverzni snimak. Nijedno dete ne govori u prošlom vremenu – recimo „Ranije sam brljala sveske, pa kad su me dobro izudarali više to ne radim“ ili „Jednom sam nešto slomio i nikad više, jer je varjača pukla na mojoj stražnjici, pa sad baš pazim“. Deca opisuju svoje osobine ili propuste za koje (redovno) dobijaju batine. Znam mnogo ljudi (jer, pripadala sam baš toj generaciji u plavim keceljama koju su tukli i roditelji i učitelji) koji su dobijali ozbiljne batine od roditelja, ali ono što je, navodno, cilj batina – „popravljanje“ ponašanja deteta, nije se dogodilo. Učenica koja je dobijala batine za svaku jedinicu, imala je jedinice i dvojke do kraja škole (tj. batine je nisu naterale da uči). Dečak kojeg su roditelji istukli kad su mu našli cigare u školskoj torbi puši i dan-danas, kao čovek od preko pedeset godina. Primera je mnogo.
Dakle – batine ne ispravljaju ponašanje.
3. Batinama se ipak nešto postiže – trenutno smanjujemo tenziju (nervoza na poslu, u saobraćaju, neočekivani dolazak tašte na nedelju dana, obijena vikendica, ukraden novčanik…). Jedan šamar to sve prepolovi, a biće i neko vreme tišina (naročito ako dete oteramo u sobu, ili još bolje u špajz)! Toliko nam fali ta tišina svakog dana… A dodatno, dete počinje da nas se plaši, pa, iako nećemo iskoreniti ponašanje koje nam se ne dopada, imaćemo osećaj sile i velikog autoriteta. Malo li je? Strah od roditelja traje celog života. Pričam o konkretnim slučajevima kojih je toliko da ne možemo reći da su pojedinačni. Neki odrasli ljudi ne umeju, a često i ne smeju, da donesu najjednostavnije odluke bez mišljenja roditelja. Kako drugačije, kad jedino roditelj zna šta je dobro za njegovo dete? Čak i ljudi čiji roditelji su mrtvi i dalje nemaju hrabrosti da odluče, razmišljajući šta bi pokojni mama i tata rekli.
4. Ima još jedna direktna posledica batina – dete postaje dobro. Baš dobro. U laganju (pomenuti pušač nije prestao, već je pušio tajno, pomenuta loša učenica je prepisivala tuđe zadatke predstavljajući ih kao svoje, samo da ne dobije jedinicu i nove batine, ali ne – nije počela da uči). Dakle, batinama se, pored straha od roditelja, postiže razvoj laganja i skrivanja „nepoželjnog“ ponašanja.
5. Dete koje dobija batine počinje da prezire i roditelja koji ga tuče, ali i braću i sestre koji batine ne dobijaju. Kad odraste, taj prezir izbledi, ali ostaje neka ogorčenost i bes, samo što mnogi to ne smeju da izgovore ni priznaju samima sebi, a kamoli nekom drugom. Kako i ne bi? Neko dva i po puta veći od deteta ima pravo da ga izlema, izvređa i kazni, a najstrože je zabranjeno da dete pisne, a kamoli da se odbrani od batina? Nijedno dete to ne vidi kao čin za njegovo dobro. Naprotiv. Dakle – batinama odbijamo dete od sebe. Trajno. Dete koje smo odbili od sebe neće hteti da čije ni kad budemo imali nešto pametno da kažemo, štaviše – radiće sve suprotno od naših saveta, ili će (jednako pogubno) donositi neke odluke samo da nama učini, čak i kad preraste godine za batine. Dakle, batinama dobijamo sve suprotno od onoga što smo hteli.
6. Batinama se dobijaju poslušna deca. Niko ne voli decu koja nešto mudruju i iskaču iz okvira. Naravno, roditelj zna najbolje šta je za dete dobro, pa verovatno ne treba pustiti dete da ikad sagleda šta je to dobro za njega. Vidite decu na snimku? Sva redom kažu da batine moraju da se dobijaju. Drugo vaspitanje nisu iskusila, pa je to jedino što znaju i kako da kažu da to ne valja? Verujem da bi svako od njih koje bi reklo da je očajno što ga tuku dobilo još mnogo više batina kad bi roditelji to videli. Dakle, poslušna deca izrastaju u poslušne ljude. Rade što im se kaže. Nikad se ne zna ko ima prutić iza leđa.
7. Deca se smeju tući samo dok ne postanu jača od nas. Tada kažemo da smo vaspitavanje završili i iako vidimo da i dalje mnogo toga ima da se „popravlja“. Tad počinjemo rečima ali batina više nema. Uopšte, agresija se izražava prema slabijem – u fizičkom, statusnom, hijerarhijskom i mentalnom smislu.
8. Kada neko dete jače od našeg deteta istim metodama „prevaspitava“ naše dete, oštro reagujemo, jer samo roditelj sme da udari svoje dete. Roditelj zna tačno kada, koliko i zašto. Ostali ne smeju. Tokom mog detinjstva, mnogo dece je od roditelja čulo „Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti“. Drugima da nije palo na pamet! Isto tako, ne očekujemo da nas, odrasle, neko „malo po guzi“ ako radimo kako ne treba. Ako se parkiramo na mesto za invalida, ako bacimo pikavac na ulicu (ili preko terase u travnjak ispred zgrade), ako ne pokupimo izmet iza svog psa… Primera je bezbroj, šta mislite da nas svaki puta kad napravimo neki prekršaj neko počupa za kosu ili izvadi varjaču?
9. Za kraj – složićemo se u još jednom: samo nemojte pitati psihologe! Šta oni znaju?? Šta bilo koja struka zna? Pa, valjda svako od nas može da zaključi bez upliva „stručnjaka“ šta je dobro vaspitanje, šta je ispravna sudska odluka, kako se igra fudbal, kako se drže časovi, kako se zida, kako se peva… Naravno, ne treba dozvoliti da se baš u našu struku neko umeša, ali potpuno je u redu mešati se u tuđe i obezvrediti svaku završenu školu, naročito u slučaju psihologa! Evo dokle je dovelo njihovo mudrovanje. Do narkomana i nasilnika. Toga sigurno nije bilo kada su roditelji tukli decu! Nisam upoznala nijednog narkomana u svojoj i u okolnim generacijama, a prijateljstva su bila neraskidiva među svom decom. Svih trideset iz odeljenja su disali kao jedan! Nikome se niko nije rugao, nije bilo podsmevanja zbog garderobe, zbog viška kilograma, zbog naočara, nije bilo divljaka. Zato danas nema odraslih batinaša, nema kriminala, nema femicida. Batinama je rešeno sve!
Autor: Maja Bugarčić