„E, dragi moji, ja sam svoje za danas otkreketala!“ reče Nada nakon što se strovalila u stolicu u zbornici. Bila je umorna, iznurena, iako je imala samo prva dva časa.
„Ako sama za sebe kažeš da krekećeš, šta li ti kažu đaci“ šalio se Jovan.
„Pusti me dođavola, molim te! Ja odoh kući, a vama ostalima nek’ je sa srećom!“
„Blago tebi. Ja giljam još četiri!“ zakukala je Olgica. „Plače mi se kad pomislim. Sad imam dvočas sa osmim tri, to mi je robija! Samo kad ih vidim nije mi dobro!“
„Uh, oni su jezivi! Možeš da dubiš na trepavicama, i ništa! Em što ništa ne uče, em što su nevaspitani i drski, pa lepo muka da te uhvati kad imaš čas u tom odeljenju!“ gunđala je Višnja. „Ja sam kod njih u prve klupe stavila Mirkovića, Raspopovićku i onu malu Nikolov, i radim sa njima, a ovi ostali neka divljaju! Nemam ja više živaca za njih!“
„E, bravo! Ja sam rešio da radim samo sa decom koja hoće da rade! Ovim ostalima ću dati dvojke, ne pada mi na pamet da gubim vreme i živce na njih. U svakom odeljenju imaš dvoje-troje sa kojima može da se radi, a ostali ništa!“ reče Rade.
„Ja nekako ne mogu“, oglasila se Mia. „Ja se trudim da uključim i te tupsone, pa bar nešto da ih naučim. Ako uspe da napravi kućicu od kartona, i to je nešto!“
Rade je potapša po ramenu. „Mnogo si ti još mlada. Tako sam se i ja lomio na početku, i radi, piši, crtaj, izigravaj majmuna, i ništa! Sećaš se, Mišo, kad smo počeli, a? Sad više nemam snage za to!“ Miša sa setnim izrazom lica, klimnu glavom. „Kakve smo samo budale bili… Bar da nas je neko cenio… Ništa!“
„Ali, nama niko nije obećao da ćemo imati samo vrednu i dobru decu, zar ne? Mislim, tako je bilo i kad sam ja išla u školu, nije baš da smo uživali da učimo, ali eto, ja sasvim solidno govorim nemački, a učila sam samo u školi, ali zato engleski ni da beknem. Znači, ipak je i do profesora…“ pokušavala je Mia da odbrani svoj stav.
„Dobro, dobro… Ti radi kako ti misliš, a ja ti kažem kako jeste.“ Rade se uvek nervirao u razgovoru sa tvrdoglavima. „Šta da radiš ako dete neće da uči. Neće i tačka. I sad ti treba da umreš za svakog truta, koji će posle da dođe i da pita zašto trojka! Hoće, molim te, četiri!“
„Pa, ne date mu ni tri, a kamoli četiri“, reče Mia.
„Aha, da, kako da ne! Pa posle dođu roditelji, pa priprete, pa Ministarstvo, novinari, čitavo čudo. Baš ću ja da se sekiram. Ma, ima da dam petice svima, i da popodne idem na pecanje mirne glave! Video bih te ja da predaješ nešto gde ima da se uči, a ne tehničko!“ reče Rade.
Mia oseti da joj obrazi gore. „Nije pitanje da li se uči ili se ne uči, ja mislim da ne treba da mi biramo decu sa kojom radimo. Dobili smo decu kakvu smo dobili, i sad…“
„Ma, naravno, pa ćemo da umremo i prostremo se da bi svaki moron nešto naučio. Haha… Ne ide to tako!“
„Ma, naravno, Rade, shvatiće ona sama, samo čekaj da je vidiš za koju godinu! Baš ću da se kidam za decu o kojoj ni roditelji ne brinu!“ začu se Senka. „Došla mi mama onog Petrovića iz petog četiri da mi mudruje kako ona, eto, radi sa njim, i brine, i da pita kako on to uvek kod mene ima trojku! Pa, mislim se nešto, ženo, a kako brineš? Ljudi misle da, ako sednu sa detetom kad uči, i ako dolaze na otvorena vrata, to znači da, molim te, BRINU!“. Seka podiže ruke i prevrnu očima, da naglasi sav besmisao takve ideje. „Ja joj kažem, ’Naravno, divno, samo Vi brinite’, neću sa budalom da se raspravljam, a mislim si svoje…“
„A, šta je zapravo, ’prava’ ili ’dobra’ briga o deci?“ uključi se psiholog Marko. „I, kako ćemo znati koji roditelj je ’dobro’ brinuo, a koji je brinuo, ali to nije bilo ’dobro’, u stvari, kada ćemo to saznati? Možda se pokaže da deca o kojoj roditelji ne brinu na način koji mi očekujemo ispadnu, na primer, samostalnija, uspešnija… Ne tvrdim, samo pitam, eto šta je, Senka, za tebe ta ispravna briga?“
„Jaaao, nemoj sad da mi filozofiraš, molim te ko Boga! Uostalom, vidi se po detetu. Ja sam sa svojim sinom i radila, i pratila, i proveravala… Kad dođe kući, prvo se rade obaveze, onda može igra. I, evo ga sad ređa desetke na fakultetu, svi oduševljeni kako je vaspitan i pametan i… Eto, to je dobra briga! Džaba ti sve priče kako brineš ako ti je dete nevaspitano! Eto, jednostavno, hoću da vidim rezultate, dobre rezultate te brige, i znaću da radiš pravu stvar! Kad mi tako neki debil prođe i ne pozdravi me na hodniku, dođe mi da mu zavalim šamarčinu!“ Senka je ošamarila zamišljenog učenika ispred sebe.
„Ja kad mi tako prođe priđem njemu i kažem ’Dobar daaaan’, pa da vidiš kako se posrami!“ reče Dragana.
„Uh, mogu misliti! Zabole ga i za tebe i za tvoje ’dobar dan’!“ reče Nada.
„Pa, dobro, nije baš tako, evo ja sam ih sad izveo na takmičenje horova, i dobili smo prvo mesto, i stvarno smo lepo radili. Ta ista deca van časova su onako, simpatična, i otvorena, i…“
„Jao, Jovane, više ti i tvoje prvo mesto. Volela bih ja da predaješ fiziku kao ja, pa da te vidim. Umela bih i ja da mašem rukama i puštam im muziku i mnogo velika stvar!“ razbesnela se Ruža. „Naravno da će da budu simpatični kad dođu da pevaju i, molim te lepo, da se klate u ritmu muzike. Do moga! Mnogo važno! Znaš kako ja treba da ih pripremam za takmičenje?! Ima, s oproštenjem, dupe da mi se stvrdne od sedenja i vežbanja i zadataka, i oni kao ovce, opet ništa! Ma, samo se nerviram, neću ni da pričam!“ Ruža u besu tresnu zbirkom zadataka o sto.
„U redu, ja samo mašem rukama, razumeo sam, ali samo da ti kažem, ja sam mesec i po dana ostajao svakog dana posle časova po sat ili dva i radio, to jest, mahao rukama! I znaš ko je dolazio? Ti, kako ih vi ovde zovete, tupsoni, kreteni i debili. Eto, možda ne mogu da nauče geografiju ili francuski, ali mogu da pevaju, i zar nije to poenta, izvući iz svakoga ono što on može?! Najlakše je tako – ovaj neće da radi, baš me briga, ovaj nevaspitan, neću da se nerviram… Što onda uopšte dolaziš na posao, da te pitam?“ Jovan je pocrveneo od besa.
„I sama se to pitam! Da pružim ruku na ulici, zaradila bih ove pare! I više! Je l’ meni u ugovoru piše da ja treba da vaspitavam tuđu decu? Ne piše! Ako ih roditelji ne vaspitavaju, što bih se ja kidala? Imaju svi svoje želje, pozdrave i čestitke, i ja to sve treba da ispratim, i opet nisu zadovoljni!“ besnela je Ruža.
„Ne, nego je bolje da ne uradiš ništa, i opet nisu zadovoljni, samo si ti odmorna i mirna, je l’ tako?“ reče Jovan.
„Nemoj sad da si takav! Ja se trudim i radim, i dajem sve od sebe, ali kad ne vredi! Došla mama one Tare iz sedmog četiri da priča kako, zaboga, njoj malo teže ide čitanje, pa da obratim pažnju, da je pitam usmeno i šta ti ja znam. Pa da, ja ću tako za svakog poseban metod, ovaj ne čita, onaj ne piše, ovaj ne govori… Pa, šta sam ja ovde? I logoped, i psiholog, i pedagog, i psihijatar??“ Ruža je ostajala bez daha.
„Briga me, bre, shvataš?“
„I, šta si joj rekla?“
„Šta sam rekla? Ništa, i neću ništa nikad ni da kažem! Ima da ćutim i radim svoje.“
„Pa, šta onda hoćeš? Da ne probaš ništa, ne uradiš ništa, nego ovde da besniš i kukaš? Onda bolje uzmi novine i čitaj na času, i daj deci da prepisuju lekcije ili da igraju podmornice, i mirna Bosna!“ ljutito reče Jovan.
„Pa, to i radim kad mi prekipi, da znaš!“ odgovori Ruža.
„Meni su oni, i tako blentavi, nekako slatki“, opet se uključi Mia. „Eto, ona Ristić Ivana, ili Ivona, ne znam, plava ona mala iz petog jedan, uvek je musava i flekava, ona je naređala šest kečeva kod mene, i ne zna da bekne! Ne ume testericu da stavi u ram, a kamoli da nešto iseče. Ali opet, to je dete, ko zna u kojim uslovima živi, što bi rekla moja mama, ’Među tolikom decom sigurno ima neko koje roditelji vezuju za radijator’, i ja često o tome mislim. Nemamo mi pojma kako ta deca žive, kome je otac alkoholičar, koga tuku, koga zlostavljaju…“
„A ko gleda naše probleme?“ upita Senka. „Da li se neko od te sebične dečurlije i njihovih ’brižnih’ roditelja pita kako je meni kad dođem kući? Da li je meni sve potaman? Zabole ih! A ja ću da se kidam i fantaziram šta kome od njih fali. Ma, daj, molim te! Muka mi je od svega! Ništa ih ne zanima, nemaju interesovanja, gluplji danas nego juče!“
„A iskreno, koja su tvoja interesovanja?“ upita Marko. Senka ga pogleda otvorenih usta. „Ne mislim na tebe kao tebe, nego interesovanja svih nas. Na primer, vi pre deset godina, i vi danas. Da li vidite veliku razliku, da li je neko, recimo, naučio neki jezik, neku novu veštinu, ili nešto veliko uradio, postigao…?“
„Pa, kad da učim jezike, ’leba ti, Marko?“ urlala je Nada. „Kad završim časove, moram da pišem pripreme, pa dnevnik, pa ovo-ono… I dođem kući kao izduvan balon. I baš tad ću da sednem i učim jezik. Šta pričaš, majke ti?“
„Dobro, ali vidiš, to očekuješ od dece, koju nazivaš debilima, ili kako već. Realno, naše radno vreme je kraće…“ pokušao je Marko da odgovori, ali ga Senka prekide. „Nego u kancelarijama. Ta priča je davno poznata, čujem je svakog dana od muža. A on, lepo, u sred radnog vremena, te ručak, te telefon, te ovo, te ono, pa hoćeš godišnji odmor u oktobru, martu, maju, kad ti volja… A ja ne mogu, da izvineš, da odem u WC kad me potera kad sam na času!“
„Vidi, kad smo već kod telefona, deca mi rekoše na odeljenskoj da mnogi nastavnici pričaju telefonom na času, mislim, ja sam rekao da ne verujem, ali intimno verujem, tako da…“ provocirao je Jovan.
„A ti, kao, nikad ne pričaš i ne javljaš se, i ne kuckaš poruke, i ništa, je l’ da?“ odgovori Nada.
„Pa, verovala ili ne, nikad!“ odbrusi Jovan.
„Aha, kako da ne! Kad te ćerka zove za vreme časa, ne javiš se, je l’ tako, ili žena kad te zove, ti ništa, a?“
„Meni je, ako me baš pitaš, telefon isključen za vreme časa!“ reče Jovan.
Nastavnici se grohotom nasmejaše „Da, da“ smejali su se. „Pa, da, ne može da se priča telefonom i pušta Betoven u isto vreme hahahahah“ dobacivali su.
„Pa, Jovanov predmet je najozbiljniji u školi, nema tu telefona, razumete?“
„Nemoj, molim te, ipak tu deca pevaju hahahahaah“
„Čekajte, sad treba da me je sramota što ne pričam telefonom na času?“ upita Jovan.
„Pa, evo i ja ću da priznam, i ja isključim telefon kad počne čas, i uključim ga kad se čas završi“, reče Mia.
„A, pa da, vidiš kakve mi radnike imamo, a ne džabalebaroši kao mi!“ cinično reče Senka.
„Ne mislim ja da je iko džabalebaroš, nego ne mogu detetu da kažem da ne priča telefonom ili da ne kucka poruke tokom časa, ako to isto radim i ja, i zato…“
„Vidi, Mia, pitala bih ja decu da li su tvoji časovi baš tako bajni kao što ih ti predstavljaš. Ja kad prođem pored tvoje učionice, čujem samo haos!“ odbrusi Nada.
„Haos? Kod mene haos? Ja ne znam kada i kako haos, možda samo kad imam grupni rad, pa dok razmeštaju klupe, ali…“ pravdala se Mia.
„Ne, ne, znaš ti dobro, nemoj sad… Nikakav grupni rad, nego uvek i stalno! Totalni haos. I ti ćeš nama, koji smo ovde više nego što ti imaš godina, da deliš lekcije i savete!“
„Nisam htela da…“ pokušala je Mia.
„Kolege, nemojte se sad još i posvađati“, smirivao je Marko.
„Šta posvađati? Niko se ne svađa, samo kažem. Mnogo je lako da se mudruje ovde, a posle uđe u učionicu i ne radi ništa! A ovde, nastavnik za poželeti!“ Nada je gestikulirala imitirajući Miju.
U tom času se začu zvono.
„Taman, što bi rekla deca, Zvonko Spasić! Da se ne pokoljemo zubima. Ja odoh da mašem rukama! Vidimo se!“ reče Jovan i izađe iz zbornice. Mia je krenula za njim bez reči, besna i povređena.
„Samo vi žurite, trčite na prvo zvono, čekaju vas deca željna znanja hahahaha“ dobaci za njima Nada. „Doviđenja, društvo, uživajte! Odoh ja kući.“
„Hajde da poručimo kafe kod tetkice, mi koji nismo tako savesni kao Jovan ili mala Mia, mi kasnimo na čas!“ reče Senka i pozva telefonom tetkicu Divnu. „Dve kafe za mene i Ružu, ljubim te!“
„Meni čaj, molim te!“ reče Ruža.
„Izvini, za Ružu čaj… Nana?“ Ruža klimnu glavom. „Može nana.“ Senka se okrenu Ruži. „Sedi malo. Šta ima novo kod tebe, pusti ove priče o školi…“
Autor: Maja Bugarčić