Самопоуздање није наследно, оно се гради, али и руши

децембар 15, 2017

Cамопоуздање, односно недостатак истог, подразумева позитивну, односно негативну слику о себи. То је наша свест о томе колико вредимо, коју развијамо вреднујући оно што јесмо, своје поступке и остварене резултате. Самопоуздана особа прихвата и воли све своје врлине и мане. Стоји иза својих грешака и неуспеха, исто као и иза успеха. Можемо разликовати унутрашње и спољашње самопоуздање. Унутрашње подразумева осећај задовољства самим собом, док је спољашње у вези са нашим вештинама и способностима.

Самопоуздање није наследно, оно се гради, али и руши. Може варирати из дана у дан, подложно је променама које проистичу из нових искустава. Међутим, основа коју надограђујемо током сазревања стиче се у детињству. Почетком адолесценције, деца постају свеснија себе, настоје да разумеју себе, питају се ко су они заправо. Свакако је то нешто чему треба посветити пажњу будући да се лоша слика коју развијемо о себи јако тешко мења.
Самопоуздање није одраз само властитих већ и туђих процена детета. Сва искуства у животу, како позитивна тако и негативна, утичу на слику коју ће дете развити о себи, а самим тим и на његов поглед на различите ситуације. Мишљење које дете има о себи повезано је са опажањем других особа, ситуација и целокупног окружења. Дете прихвата (интојектује) мишљење које о њему имају особе које су му важне и усваја их као властита. Ако је дете прихваћено, поштовано и награђено за своје успехе, подједнако ће прихватати своје позитивне и негативне стране.
За развој самопоуздања у детињству битне су две компоненте: осећај да смо за нешто способни и осећај да смо вољени. То значи да дете које добија добре оцене, али изостаје похвала од стране родитеља може развити ниско самопоуздање, исто као и дете које је у центру пажње, али не постиже жељене резултате.
Уопштено, можемо рећи да самопоуздање подразумева да очекујемо од себе оно што можемо да остваримо, не постављајући захтеве ни који су превисоки ни који су прениски, да се хватамо у коштац са изазовима на које наилазимо и да остварујемо своје циљеве, стрпљиво, корак по корак. Међутим, ниско самопоуздање које носимо из детињства може утицати на појаву различитих менталних проблема касније током живота – депресивности, анксиозности, пасивности, проблема у партнерским односима.
Деца са развијеним вс. деца са неразвијеним самопоуздањем
Деца која имају развијено самопоуздање су сигурнија у себе и своје способности. Оптимистична су, отворена, енергична, одлучна. Лако ступају у контакте са другом децом и одраслима. Постижу успехе у школи, спортским активностима, креативна су. Знају да се носе са неуспесима и критикама, и да их претворе у мотивационо средство.
Деца ниског самопоуздања су затворена и стидљива, а на фрустрацију могу одговорити и агресијом. Избегавају нове и непознате ситуације, посебно оне где су изложени процени, и лако одустају јер им критике и неуспеси тешко падају. Тешко доносе одлуке, а када донесу, сматрају да је погрешна. Мисле да нису вредни пажње, да се не уклапају са вршњацима из свог одељења, да су сви бољи, лепши, паметнији од њих и тешко остварују комуникацију са њима. Сматрају да други имају више среће у школи, да су успешнији спортисти, да су привлачнији супротном полу и слично. Имају тешкоћу да искажу своје жеље, потребе, ставове. Не умеју да поставе границу према другима. Када им неко поклони пажњу, у понашању се јављају две крајности: 1) стављају ту децу испред себе па често постају жртве тих за које помисле да их прихватају – оних код којих је такође у великој мери присутна несигурност и унутрашње незадовољство, што покушавају да превазиђу омаловажавајући друге, слабије од себе (то је посебно изражена црта код тинејџерки које су склоне промискуитету, као и код деце која ћуте о вршњачком насиљу), или 2) одбијају позив за дружење, потпуно се затварају и изолују због неповерења према околини и како би се заштитили од могућих негативних искустава – пропуштајући тако и шансу да им се деси нешто лепо.
Склони су перфекционизму. Због тога одустају када процене да не могу да достигну савршенство, да не могу да победе и буду најбољи, што води ка томе да показују мање од својих могућности. На пример, не желе да се јаве и одговарају како би исправили лошу оцену коју су добили на контролном. Похвале и комплименте не умеју да прихвате, већ подцењују себе. Изражена црта може бити и љубомора према другој деци.
Како се ниско самопоуздање одржава?
Процес интројекције подразумева да туђе мишљење о нама самима усвајамо као наше властито. Тако, на пример, дечак које не може да савлада геометрију и од родитеља, наставника и/или другара стално чује како је глуп, почиње и сам то о себи да мисли. Девојчица којој симпатија каже да му се не свиђа, почиње о себи да мисли да је ружна. Тако настају такозвана негативна уверења о себи. Она могу да нестану када се доживи одређени успех. Међутим, што их је више, почињемо да их доживљавамо као своје реалне особине, те је самопоуздање све крхкије, а евентуални успех почиње да се приписује срећи. На основу негативних уверења, наша пажња постаје селективна и усмерава се само на оно што је лоше – дете које је у одељењу неприхваћено од стране једне групе ученика, сматра да га ни други неће прихватити иако они показују иницијативу па одбија да крене на екскурзију или да им се придружи на одмору. У вези са овим примером је и генерализација, која се јавља у нашем мишљењу у вези са ситуацијама које изазивају несигурност, а на основу неког претходног догађаја или доношења уопштених закључака. Тако дете може одустати од дружења јер има став ,,ако им приђем, и они ће ме одбацити’’.
У наредним текстовима биће више речи о томе како окружење утиче на дечије самопоуздање, као и о неким техникама за превазилажење несигурности.
Мр Анђела Златковић
дипл.дефектолог-специјални педагог
Извор: vaspsiholog.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама