Пречесто се због бриге око оцена породице буквално распадају, кваре се односи, родитељи и деца се међусобно удаљују, понекад заувек.
– Да поновим још једном: не треба учити с децом! Не треба им спремати школску торбу! Не треба ни запиткивати „како је у школи?”. Тако нарушавате однос и крајни резултат је увек негативан. Није ваљда да немате о чему другоме да разговарате с дететом?
– Дете мора да има своје слободно време када НИШТА не ради: од 2 до 4 сата дневно.
Преамбициозни, тзв. брижни родитељи децу претрпавају: те језици, те уметничке секције, те престижни спортови… Од тога се понајвише добија нервоза и све што уз то иде.
– У односу са школом и педагозима, требало би да у правом смислу будете на страни свог детета. Чувајте децу. Не бојте се лоших оцена. Бојте се да детету не огадите школу и учење уопште.
– Tешко је рећи ко трпи јачи психолошки притисак – одликаш или јединичар. Одликаши који мукотрпно ређају петице нису безбрижна деца и недостаје им самопоштовања.
– Ако ваше дете није у стању да учи само – за то сигурно постоји неки разлог. Лењост нема везе с тим. Категорија лењости у психологији не постоји. Лењост се разматра као одсуство мотивације и воље.
Разлог зашто дете не може да учи и само ради домаћи може бити много шта: повишен интракранијални притисак, повишен тонус мишића, психолошки проблем, ADHD (синдром помањкања пажње и хиперактивности). И уместо да из вечери у вече седите с њим над уџбеницима – боље би било да покушате дефинисати и затим третирати прави проблем.
– Пречесто се због бриге око оцена породице буквално распадају, кваре се односи, родитељи и деца се међусобно удаљују, понекад заувек. Психа тинејџера је ионако осетљива, а месеци припрема по разним институтима и математичким друштвима целој породици остају у лошем сећању: сви пате од нервозе и депресије, што провоцира хистерију, болест па чак и суицид.
Како избећи сав тај кошмар или макар умањити последице?
Ја сматрам да се треба усредсредити на љубав и непролазне вредности.
Сетите се да ће се за не тако дуго време оцене и испити изгубити из сећања, и једино ће бити важно јесте ли или нисте сачували блискост, поверење, разумевање, искрен однос са својим дететом…
Јер може се добити петица, а изгубити ћерка. Положити сви напредни течајеви, уписати се на престижни факултет, али неповратно изгубити међусобна пуноћа односа.
Михаил Лабковски је завршио психологију у Москви, докторирао у Јерусалиму. Започео је каријеру као учитељ и школски психолог да би у свом 30-годишњем искуству радио пре свега као породични психолог, а у последњих 20 година води радио-емисије на тему односа родитеља и деце, зависности, љубави према себи… Његова врло посећена предавања о овим и сличним темама подсећају на јавне консултације.
Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: detinjarije.com