Prečesto se zbog brige oko ocena porodice bukvalno raspadaju, kvare se odnosi, roditelji i deca se međusobno udaljuju, ponekad zauvek.
– Da ponovim još jednom: ne treba učiti s decom! Ne treba im spremati školsku torbu! Ne treba ni zapitkivati „kako je u školi?”. Tako narušavate odnos i krajni rezultat je uvek negativan. Nije valjda da nemate o čemu drugome da razgovarate s detetom?
– Dete mora da ima svoje slobodno vreme kada NIŠTA ne radi: od 2 do 4 sata dnevno.
Preambiciozni, tzv. brižni roditelji decu pretrpavaju: te jezici, te umetničke sekcije, te prestižni sportovi… Od toga se ponajviše dobija nervoza i sve što uz to ide.
– U odnosu sa školom i pedagozima, trebalo bi da u pravom smislu budete na strani svog deteta. Čuvajte decu. Ne bojte se loših ocena. Bojte se da detetu ne ogadite školu i učenje uopšte.
– Teško je reći ko trpi jači psihološki pritisak – odlikaš ili jediničar. Odlikaši koji mukotrpno ređaju petice nisu bezbrižna deca i nedostaje im samopoštovanja.
– Ako vaše dete nije u stanju da uči samo – za to sigurno postoji neki razlog. Lenjost nema veze s tim. Kategorija lenjosti u psihologiji ne postoji. Lenjost se razmatra kao odsustvo motivacije i volje.
Razlog zašto dete ne može da uči i samo radi domaći može biti mnogo šta: povišen intrakranijalni pritisak, povišen tonus mišića, psihološki problem, ADHD (sindrom pomanjkanja pažnje i hiperaktivnosti). I umesto da iz večeri u veče sedite s njim nad udžbenicima – bolje bi bilo da pokušate definisati i zatim tretirati pravi problem.
– Prečesto se zbog brige oko ocena porodice bukvalno raspadaju, kvare se odnosi, roditelji i deca se međusobno udaljuju, ponekad zauvek. Psiha tinejdžera je ionako osetljiva, a meseci priprema po raznim institutima i matematičkim društvima celoj porodici ostaju u lošem sećanju: svi pate od nervoze i depresije, što provocira histeriju, bolest pa čak i suicid.
Kako izbeći sav taj košmar ili makar umanjiti posledice?
Ja smatram da se treba usredsrediti na ljubav i neprolazne vrednosti.
Setite se da će se za ne tako dugo vreme ocene i ispiti izgubiti iz sećanja, i jedino će biti važno jeste li ili niste sačuvali bliskost, poverenje, razumevanje, iskren odnos sa svojim detetom…
Jer može se dobiti petica, a izgubiti ćerka. Položiti svi napredni tečajevi, upisati se na prestižni fakultet, ali nepovratno izgubiti međusobna punoća odnosa.
Mihail Labkovski je završio psihologiju u Moskvi, doktorirao u Jerusalimu. Započeo je karijeru kao učitelj i školski psiholog da bi u svom 30-godišnjem iskustvu radio pre svega kao porodični psiholog, a u poslednjih 20 godina vodi radio-emisije na temu odnosa roditelja i dece, zavisnosti, ljubavi prema sebi… Njegova vrlo posećena predavanja o ovim i sličnim temama podsećaju na javne konsultacije.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: detinjarije.com