Sećam se, imala sam devet godina. Treći razred osnovne, tamo davne osamdeset i šeste, sedme, ne znam više. Išla je u razred sa mnom jedna Ivona. Bleda, crne duge kose, češljane na razdeljak posred glave, uvek u nekakvoj crnoj rolci, pravi horor lik. Elem, Wrigley’s žvake su bile retkost tih dana. Baš prava retkost. Sećam se, izvlačila sam mami jednu po jednu žvaku iz torbe i svakog jutra ih gotovo idolopoklonički odnosila Ivoni. Ne zato što je Ivona bila moja najbolja drugarica, već zato što je Ivona rekla da neće da se igra sa mnom ukoliko joj svakog jutra ne donesem žvaku.
Ko zna koliko bi to potrajalo da me majka jedne večeri nije uhvatila kako kopam po njenoj torbi.
„Ali, mama, moraaaam!“, plakala sam. „Moram da joj dam, kako ne razumeš?!“
„Razumem, ali joj nećeš nositi žvake, ni sutra ni ikada više.“, rekla je i zatvorila torbu.
Bila sam prestravljena od same pomisli na sutrašnji dan u kome ću se pojaviti u učionici i stati pred Ivonu – bez žvaka. Nije me bilo briga što se Ivona “neće igrati“ sa mnom. Ivona se ionako nikada nije igrala sa mnom. Žvaka je bila samo način da me ostavi na miru. Da me ne dira, da me ne bode šestarom ispod klupe i da mi ne cedi tintu iz penkala na svesku.
Ne znam šta se desilo posle. Znam samo da narednog jutra nisam odnela žvake i znam da se Ivona više nikada nije “igrala sa mnom“. Ali me nije ni dirala i tu se moja priča s Ivonom završila. Mnoga imena iz tog perioda sam zaboravila, prosto su se negde u međuvremenu razvejala. Ivona je ostala. Zauvek.
S današnje tačke gledišta, ja sam dobro prošla – Ivona je, ispostaviće se kasnije, bila pravo pravcato nevinašce u odnosu na sve one “drugare“ koje su godine nakon toga iznedrile. Nesrećne devedesete osvetile su nam se tamo gde najviše boli. Škole su postale sve samo ne vaspitno-obrazovne ustanove, učitelji i nastavnici – besprizorna bića bez autoriteta, a roditelji potpuno nemoćni i bez ikoga kome mogu da se obrate.
Kada smo, posle trideset godina, podvukli crtu, dočekala nas je tužna slika – dece koja tuku drugu decu, vršnjaka koji te iste tuče snimaju mobilnim telefonima i horde malih monstruma koji sve to lajkuju i šeruju na fejsbucima i instagramima.
Svaki put kada bi neki takav snimak osvanuo na društvenim mrežama, bila sam zaprepašćena količinom surovosti koju je jedno malo biće u stanju da plasira i nisam mogla, a da se ne upitam – da li smo konačno dotakli dno koje jedna vrsta može da dotakne? Da li može gore od toga? I kako jedno stvorenje, koje bi po nekakvom nepisanom pravilu, trebalo da bude dobro i neiskvareno – emituje toliku mržnju? Prema kome? Prema drugu ili drugarici, koji mu, pritom (a ovo vam potpisujem) nisu ništa skrivili.
Dobro, uvek je bilo teške dece, svako odeljenje je imalo po jednog učenika koji je bio problematičan, znate ono – priča na času, ometa nastavu, mrcvari mačke, hvata golubove “na čeku“, gura se na velikom odmoru. Ali takvima se brzo stajalo ukraj. Na prvi znak agresije, učiteljice su reagovale, zvale roditelje, roditelji bi dalje nalazili načina da svom mladuncu objasne dalje kako i šta. I tu bi obično bivao kraj. Retko kad bi se stvari sasvim otele kontroli. Postojao je sistem. Postojali su vaspitno-popravni domovi, koji su ako ništa drugo, služili makar da zaplaše. Jedna epizoda “Sivog doma“ obično je završavala je posao. Sramota je bilo biti loš. Šojke, znate, nisu bile baš popularne onih dana.
Danas… Danas stvari stoje nešto drugačije. Starlete i siledžije nam dižu gledanost nacionalnih frekvencija, klinci se lože na neke druge tipove, a roditelji i nastavnici nemoćno odmahuju rukama. Dečja igra, govore. Neće se ponoviti. I tako, dok se ne ponovi i dok neko dete, ni krivo ni dužno, ne osvane u crnoj hronici kao žrtva vršnjačkog nasilja. I onda bude kasno. Kasno za sve.
Kasno za priču kako se dete već neko vreme žalilo, kako je roditelj tog istog deteta dolazio u školu, pokušavao da nađe načina da problem reši na konstruktivan način i kako je škola, u strahu od lošeg publiciteta, sve diplomatski gurnula pod tepih. Znate, jednom kad ostanete bez deteta, kasno je za konstruktivne načine. Kasno je za publicitet. Kasno je za bilo šta. Jer onaj koji je trebalo da reaguje – nije. Recimo, roditelj onog drugog deteta. Nije on takav, rekao je. Dobro je to dete. To je pubertet, faza, dečja igra, proći će. A nije. I ne prolazi. Samo biva gore.
Zašto? Zato što zatvaramo oči pred očiglednom činjenicom da naše dete možda nije dobro. Da očigledno ima neki problem s kojim ne ume da se izbori. Da ne dobija dovoljno pažnje tamo gde mu je neophodna. Ili možda dobija i previše pažnje bez ikakvog povoda i da zbog toga ne može da podnese da je tamo negde u školi – sasvim obično, čak i neprimetno. I sve dok ne budemo u stanju da progutamo gorku pilulu – da smo možda mi kao roditelji negde pogrešili i da naše dete i nije baš dete kakvom smo se nadali – “dečijoj igri“ neće biti kraja.
I nisu deca najveći problem. Na njih se nekako i utiče. Teško je, međutim, uticati na roditelje. Teško ih je naterati da stanu na loptu i shvate da su omanuli. Da su negde, verovatno iz nehata, napravili grešku u koracima i da sada tu grešku njihovo dete skupo plaća. Potukao se, pa šta? Svi smo se nekada tukli u školi, pa? Hoćete da kažete da mom detetu nešto fali? Da nama nešto fali? Mi smo ugledna porodica! Znate li vi uopšte s kim razgovarate?
Znam. Razgovaram s nekim ko nikada nije imao vremena da razgovara sa sopstvenim detetom. Da kaže, vidi srećo moja, nije lepo da lupaš čvrge onom malom iz poslednje klupe. Nije lepo da drugarici kažeš da je retardirana. Vidi, to što si jači, stariji, veći ili imaš bolje patike ti ne daje za pravo da se iživljavaš nad bilo kim, niti da bilo kome “lupaš reket“ i oduzimaš pare za užinu. Jer znaš, možeš ozbiljno da povrediš nekoga, ne samo pesnicom, nego onako – da povrediš stvarno, u dušu. Neko bi mogao ozbiljno da nastrada zbog tebe. Neko bi mogao da ima opasne posledice zbog toga što ti radiš. Neko ko, recimo, ne ume da se nosi s tim. Neko ko nije kriv što ima smešno prezime, ili nema tatu, ili ima sve petice, ili nosi naočare ili je kako bilo – drugačiji.
Ali razgovor izostaje. Ćute i oni koji su maltretirani, jer ako i progovore – dešava se da naiđu na zid nerazumevanja i niz argumenata koji “amortizuju situaciju“. Ćute i oni koji maltretiraju, jer su i sami možda žrtve nasilja u svojim porodicama pa samo prepisuju naučeno. Ćute i roditelji jer je lakše odbraniti svoje obmane nego priznati da si negde pogrešio. Ćute nastavnici iz straha da se ne zamere direktorima, roditeljima, sponzorima… I svi čekaju da se problem sam od sebe reši. Prevaziđe. Nestane. A neće, verujte. Samo će vršnjaci, u međuvremenu, porasti.
I to, Ivone mi moje, uopšte nije žvaka.
Tekst: Daniela Bakić