Monja Jović, mama tri devojčice, doktor književnosti, scenarista i urednica u Eduki, domaćoj izdavačkoj kući koja kreira udžbenike, na svojoj Fejzbuk strani vrlo često deli kratke priče iz života. A svaka od njih nosi duboku poruku i vrvi od emocija.
Donosimo jednu noviju, o borbi majke, ratu, depresiji i pravu da nam „ne bude dobro“.
„Sedela sam jednom u avionu pored žene iz mog zavičaja. Imala je blizu šezdeset i putovala je ka Minhenu, gde je trebalo da presedne za Helsinki u kom živi od rata. Uopšte ne pamtim kako je izgledala, sećam se samo razgovora i energije sa kojom je govorila. Desilo se da moj čovek i ja tako dobijemo avionske karte, on je sedeo negde iza, a ja sam raspoređena ovoj ženi da bih je slušala, jer je govorila sa nekom posebnom glađu za svojim jezikom. Čim je shvatila da delimo jezik nije prestajala dok nismo sleteli – pa sam saznala sve o sinu i snaji, o vremenu i društvu u Finskoj, o unučetu i vrtićima u Helsinkiju. Ne pamtim od toga ništa detaljno, sve se izgubilo već na aerodromu.
Pamtim zato i danas njenu priču o ženi sa kojom je delila radno mesto, Finkinji koja je radila skraćeno radno vreme zato što je imala dijagnozu depresije.
„Vele – mora radit skraćeno jer joj je otišla na živce ta nekva depresija. Ja poslje mislim – kako meni ništa nije na živce otišlo? Mi ono kad smo izbjegli, ja za čoeka ništa nisam znala šest mjeseci dok ga nisu razmijenili. Zadnja dva mjeseca nisam ništa više ni pričala, djeca su mislila gotovo – poludila. Imala sam četres kila kad su ga razmijenili, a i on je spao na možda šezdeset. I eto sad ja mislim o tim mojiem živcima, šta je šnjima, i kako na nji nije otišla ta depresija. Drukčiji su oni od nas, drukčiji, sve to oni drukčije gledaju. Nji tako spopadnu te nekve misli, i eto onda moraju skraćeno radit. A mene, recimo, ta moja metla spašava, meni sad da reknu radi skraćeno jer te muče živci – ja bi rekla nemojte, molim vas. Meni su ta metla i krpa lijek, čim se dovatim toga meni je sve dobro, falabogu, ima se šta radit i zaradit i pojest i djeca zdrava.“
Sećam se njenih ruku položenih preko torbe, sa izlizanom burmom i nenegovanim noktima, sa deltom bora koje su se pomerale sa podizanjem prstiju. A prsti su pričali svoju priču, i ja sam, putujući na filmski festival, razmišljala o tome kako bi ova scena trebalo da se snimi – sa tim rukama preko jeftine torbice u kadru.
Rukama koje ribaju svet da ga očiste od jada i čvrsto se drže za metlu da ih ne odnese to što na njih nasrće, bezimeno i golemo.“
Depresija je ozbiljna stvar, dodaje Monja kako ovaj njen tekst ne bi bio pogrešno shvaćen.
„Ja ne verujem da se ona rešava metlom. Mene je tad zapravo pogodila ta naviknutost našeg sveta na nenormalnosti života; to odsustvo svake pomisli da imamo pravo na slamanje i bilo čiju skrb, ta ideja da je život duranje. Velike to tragove ostavlja, nekad skraćuje život. I mnoge pregazi. Ja bih više volela život u sistemu koji brine o potrebitima i slabima… a pošto to nemamo, mi se uhvatimo za metlu.“