Моња Јовић, мама три девојчице, доктор књижевности, сценариста и уредница у Едуки, домаћој издавачкој кући која креира уџбенике, на својој Фејзбук страни врло често дели кратке приче из живота. А свака од њих носи дубоку поруку и врви од емоција.
Доносимо једну новију, о борби мајке, рату, депресији и праву да нам „не буде добро“.
„Седела сам једном у авиону поред жене из мог завичаја. Имала је близу шездесет и путовала је ка Минхену, где је требало да преседне за Хелсинки у ком живи од рата. Уопште не памтим како је изгледала, сећам се само разговора и енергије са којом је говорила. Десило се да мој човек и ја тако добијемо авионске карте, он је седео негде иза, а ја сам распоређена овој жени да бих је слушала, јер је говорила са неком посебном глађу за својим језиком. Чим је схватила да делимо језик није престајала док нисмо слетели – па сам сазнала све о сину и снаји, о времену и друштву у Финској, о унучету и вртићима у Хелсинкију. Не памтим од тога ништа детаљно, све се изгубило већ на аеродрому.
Памтим зато и данас њену причу о жени са којом је делила радно место, Финкињи која је радила скраћено радно време зато што је имала дијагнозу депресије.
„Веле – мора радит скраћено јер јој је отишла на живце та неква депресија. Ја посље мислим – како мени ништа није на живце отишло? Ми оно кад смо избјегли, ја за чоека ништа нисам знала шест мјесеци док га нису размијенили. Задња два мјесеца нисам ништа више ни причала, дјеца су мислила готово – полудила. Имала сам четрес кила кад су га размијенили, а и он је спао на можда шездесет. И ето сад ја мислим о тим мојием живцима, шта је шњима, и како на њи није отишла та депресија. Друкчији су они од нас, друкчији, све то они друкчије гледају. Њи тако спопадну те некве мисли, и ето онда морају скраћено радит. А мене, рецимо, та моја метла спашава, мени сад да рекну ради скраћено јер те муче живци – ја би рекла немојте, молим вас. Мени су та метла и крпа лијек, чим се доватим тога мени је све добро, фалабогу, има се шта радит и зарадит и појест и дјеца здрава.“
Сећам се њених руку положених преко торбе, са излизаном бурмом и ненегованим ноктима, са делтом бора које су се померале са подизањем прстију. А прсти су причали своју причу, и ја сам, путујући на филмски фестивал, размишљала о томе како би ова сцена требало да се сними – са тим рукама преко јефтине торбице у кадру.
Рукама које рибају свет да га очисте од јада и чврсто се држе за метлу да их не однесе то што на њих насрће, безимено и големо.“
Депресија је озбиљна ствар, додаје Моња како овај њен текст не би био погрешно схваћен.
„Ја не верујем да се она решава метлом. Мене је тад заправо погодила та навикнутост нашег света на ненормалности живота; то одсуство сваке помисли да имамо право на сламање и било чију скрб, та идеја да је живот дурање. Велике то трагове оставља, некад скраћује живот. И многе прегази. Ја бих више волела живот у систему који брине о потребитима и слабима… а пошто то немамо, ми се ухватимо за метлу.“