Stručnjaci Instituta za pedagoška istraživanja savetuju nastavnike, psihologe, pedagoge i direktore kako da unaprede klimu u školi koristeći upitnike, testove, fotografije, kameru…
Grupa učitelja OŠ „Rada Miljković” iz Jagodine uradila je pre nekoliko godina zanimljiv eksperiment sa učenicima prvog razreda: tokom pet radnih nedelja, đaci su po izlasku iz učionice ocenjivali koliko su u toku dana, tj. sedmice, poštovali dogovorena pravila ponašanja. Pored imena i prezimena deteta bila su tri kružića koja su prvaci bojili određenim bojama: zelena je značila da nije prekršeno nijedno pravilo, žuta da je prekršeno jedno ili dva, a crvena da su pravila kršili više puta.
U prvoj nedelji 66 odsto učenika je ocenilo da se primerno ponašalo, a u poslednjoj 91 odsto. I udeo žutih kružića se smanjivao iz nedelje u nedelju i pao sa početnih 38 na osam procenata. Od četiri „crvena” učenika, na kraju je ostao samo jedan.
– Istraživanje je pokazalo da je ovo delotvorna metoda za razvijanje odgovornog ponašanja učenika, i to već u uzrastu od sedam godina. Učitelji su primetili da su deca rado popunjavala tabelu i aktivno učestvovala u diskusiji na časovima odeljenske zajednice, na kojima se raspravljalo o rezultatima, trudeći se da vode računa o osećanjima drugih učenika – pričaju istraživači dr Jelena Radišić, mr Dejan Stanković i Smiljana Jošić.
Ovaj primer kako može da se unapredi klima u školi, i to na vrlo jednostavan način, pronašli smo u zborniku Instituta za pedagoška istraživanja, pod nazivom „Razvoj istraživačke prakse u školi”. Knjiga je namenjena nastavnicima, direktorima, stručnim saradnicima, koji je mogu koristiti u planiranju i izvođenju sopstvenih istraživanja.
– Zbornik sadrži radove saradnika instituta o tome kako se mogu ispitivati mišljenja, uverenja i stavovi nastavnika, učenika i njihovih roditelja o najvažnijim školskim temama. Data su konkretna uputstva, upitnici, skale, svi istraživački alati koji su razvijeni kod nas i nadamo se da će ih u školama koristiti kako bi unapredili vaspitnoobrazovni proces – rekle su za Politiku urednice zbornika dr Slavica Maksić i dr Ivana Đerić.
Dr Maksić kaže i da je činjenica da se istraživanja obrazovanja planiraju u okviru naučnih institucija, bez uvida u aktuelne probleme prakse koja traži brza rešenja i odluke. Prosvetni radnici su češće u poziciji korisnika naučnih istraživanja, umesto da sami aktivno istražuju i menjaju obrazovnu stvarnost.
– Od 908 programa stručnog usavršavanja ponuđenih u katalogu prosvetnih vlasti, mali broj se bavi razvijanjem istraživačkih znanja i veština, što pokazuje da nema dovoljno programa koji bi ohrabrili učitelje, nastavnike, pedagoge i psihologe da stiču znanja potrebna da bi organizovali istraživanje u svojim školama. Dosadašnja iskustva govore da se istraživački rad u školi sprovodi na zahtev prosvetnih vlasti i da se na kraju malo vodi računa o tome kako se dobijeni podaci mogu upotrebiti za unapređenje rada nastavnika, bolje upoznavanje učenika, bolju saradnju sa roditeljima i širim okruženjem – ukazuju naše sagovornice.
Istraživačkim alatima mogu da se analiziraju i kontrolni zadaci, dnevnici, sastanci školskog kolektiva ili časovi, domaći zadaci, ukazuju saradnici instituta. Navode se i tehnike prikupljanja podataka: upitnik, intervju, test znanja, fotografisanje i snimanje kamerom (za šta ne bi trebalo zaboraviti da je neophodna saglasnost učenika i roditelja)…
Nastavnicima su pruženi i konkretni primeri kako da podstiču neuspešne učenike, kako da đake motivišu za rad, kako da pomažu učenicima sa smetnjama u razvoju u redovnoj školi… Zanimljivo je i da se, recimo, humor preporučuje kao jedan od načina za poboljšanje klime na času.
Na primerima nekih već sprovedenih istraživanjima među učenicima, mnogi nastavnici će se prepoznati i shvatiti koje su to greške koje bi trebalo da isprave. Na primer, đaci su opisali nastavnika koji podstiče, tj. ne podstiče samostalnost učenika. U prvom slučaju je reč o nastavniku koji je partner učenicima, koji je osetljiv na đačke potrebe i probleme, koji daje, prihvata i podstiče inicijativu, ali i ume da steže i popušta granice u odnosu sa učenicima. U drugom slučaju je opisan nastavnik koji je neosetljiv, ima naredbodavni ton, dominira i sve kontroliše na času, nema motivaciju za rad sa decom…
– Kada je reč o podsticanju samostalnosti, slobode izbora i odlučivanja, učenici smatraju da nastavnici to ne čine u dovoljnoj meri, da sputavaju njihove potrebe da odlučuju i biraju. Kada bi prema doživljaju učenika predstavili odnos nastavnika prema autonomiji, ona bi glasila: od ravnodušnosti preko nedovoljnog do potpunog odsustva podrške – navodi dr Ivana Đerić.
A koliko se razlikuju đački i nastavnički ugao gledanja, pokazuje istraživanje dr Dušice Malinić. Ono je, recimo, pokazalo da nastavnici tvrde da u radu sa neuspešnim učenicima pokazuju razumevanje, brigu, uvažavanje, da retko postavljaju visoke zahteve, da često dele gradivo na sitnije celine kako bi olakšali učenje, da upućuju neuspešne đake da, osim knjiga, koriste i druge izvore i da uče na sopstvenom iskustvu, tj. greškama…
Istina je, kao i obično, negde na sredini, a nastavnici i stručni saradnici sada imaju u rukama i konkretan alat kako da sami, u svojim školama, ne čekajući „naredbe” prosvetnih vlasti, utvrde koji problemi postoje u učionici, uz savete kako da ih otklone ili ublaže. Primer učitelja iz Jagodine s početka teksta je već dovoljan pokazatelj kako se to može uraditi jednostavno i brzo, na zadovoljstvo i učenika i nastavnika i roditelja.
Autor: Sandra Gucijan
Izvor: Politika