Сећам се, каткад би мојим родитељима неко од рођака остављао своју бебу на чување на пар сати, кад би мама и тата детета морали негде да оду заједно. Испрва би све било добро. Звечке, гумене играчке са механизмом да испуштају звук кад се притисну, певање песмица, показивање животиња, дрвећа, цвећа, све је то било довољно да дете буде забављено и, чинило се, срећно. Уз то је било и добро нахрањено. Све је, дакле, било беспрекорно. И тако и изгледало. А онда би, попут тамних облака кад би брзо пресвукли ведро небо, лице детета добијало некакву болну гримасу и оно би бризнуло у необуздан плач. „Сетило се мајке“, рекао би неко и наставио још усрдније да га забавља. Узалуд. Дете би неутешно плакало и од умора и исцрпљености заспало. У неко доба би и родитељи стигли.
Све чешће се осећам као то дете у овом свету у коме нас забављају свим и свачим, утркују се ко ће нас више пренеразити, зачудити, „усрећити“, преплашити, а све са циљем да заборавимо оно што нам је заиста потребно, оно за чим нам душа трага, оно што ништа не може да надомести, ма колико нам на трен изгледало да смо срећни, испуњени, задовољни…
„Сетило се мајке“, рекли су. А ми? Сетимо се мајке, сетимо се себе, сетимо се Бога, сетимо се онога због чега смо овде, иако то некад не умемо ни да дефинишемо нити препознамо. Ми можда не, али душа у нас итекако зна да све бљештавило овог света не може да надомести оно нешто што нам једино значи. Не за забаву. За здраво постојање.
Па се расплачемо, па уморни заспимо и негде срцем чезнемо да кад се пробудимо то буде уз оне које волимо, само са оним што нам је важно. Све друго је јефтина забава која нам можда и помаже да нешто заборавимо, али не и да се (себе) сетимо.
Више нисмо деца. Можемо да бирамо да путујемо с „мајком“, ма ко нам она била, ма шта симболизовала. Ако је некад она остављала нас, можемо да одлучимо да ми никад не оставимо њу. Или Њега. У супротном, плакаћемо и уморни заспати сваки пут кад нам уместо онога што нам треба дају нешто за шта верују да ће нас забавити.
А забава к’о забава. Убије време али, потраје ли и постане ли сама себи циљ, лагано убија и нас. Оно највредније у нама.
Из књиге „Сетило се мајке“