Znate li koja je zamka u koju roditelji školaraca najčešće upadaju? Da, ona koja se tiče odgovornosti.
„Jesi li završio domaći? Jesi li spakovao knjige? Kad misliš ti da učiš? Zašto moram uvek da te podsećam?“
Pa, jednostavno je. Dok god ga podsećate, detetu šaljete jednu jasnu poruku – mama brine o tome, znači ja ne moram. Svakako će me ona podsetiti.
Iako ovo jeste zamka u koju upadne, rekla bih, 90% roditelja koje poznajem, ja se trudim da je izbegnem. Ali, ima jedna druga u koju sam upala već prvih dana škole i ugrizla se za jezik, odmah.
Kad se moja ćerka vratila iz škole negde šestog ili sedmog dana, došla je sa nekim testom koji im je učiteljica dala. Imala je 98% tačnih i, naravno, pohvalila sam je. A onda mi je, nemam pojma ni kako ni zašto, izletelo pitanje: „A koliko je tačnih imala Lena?“
Ne treba da naglašavam da sam se ujela za jezik istog trenutka i nastavila: „Mada to i nije bitno, važno je da ste se obe potrudile. “ Izvukoh se, nekako.
Poredimo decu od prvih dana. Ko je prvi duplirao težinu po rođenju, ko je prvi rekao MAMA, a ko prvi prohodao. Večita trka za nekim „prvim mestom“ iscrpljuje nas, a kad malo porastu i počnu da primećuju, iscrpljuje i decu.
Naročito kad krenu u predškolsko ili prvi razred. Odjednom vidimo svoje dete u gomili druge. Vidimo radove iz vrtića okačene na pano, a nečije, drugo dete crta lepše i već ume da napiše svoje ime. Ta potreba da ih poredimo sa ostalom decom u njihovom okruženju iz generacije u generaciju, čini se, sve je jača.
Ali, molimo vas, ne upadajte u ovu zamku.
Vidite li svoje dete? Vidite li njegove (ili njene) veštine, potencijal, njegov rast, potrebe i snage? Vidite li put kojim je vaše dete krenulo i jeste li spremni da mu na tom putu budete podrška? Nemojte ih porediti sa decom iz komšiluka koja su sličnog uzrasta ili sa drugarom iz klupe. Oni su drugačiji. U nečemu bolji, u nečemu slabiji. I to, stvarno, nije važno.
Zato odolite. Oduprite se. Oterajte te misli čim se pojave.
Teško je, znam.
Zato sledeći put kad primetite da nečije dete već množi iz glave, a vaše se još muči sa sabiranjem, pa se to poređenje nekako samo od sebe nametne, vi duboko udahnite. Pomislite koliko je to dobro za to drugo dete i setite se svega onoga zbog čega je vaše dete tako posebno.
Ovo je, naravno, mnogo lakše reći nego uraditi, ali kako počne školska godina, tako kreće sezona poređenja. Ali, baš zbog toga, to je vreme da fokus okrenete samo na svoje dete, njegov razvoj, njegove posebnosti i snage. Ali ne u poređenju sa nekim drugim.
Poređenje je, zapravo, u redu. Ali samo ako naučite svoje dete da se poredi sa sobom. Sa onim što je bio juče. Da se svakog dana trudi da bude bolji u onome što voli i što je njegova „jača strana“.
Priroda se potrudila da svako od nas bude poseban i drugačiji. Da ne postoje dve iste osobe na planeti. Tragajte, zajedno sa svojim detetom za njegovim posebnostima i naučite ga da uživa kad prepozna tuđe snage i veštine. Samo tako može da se raste.