Ја сам грозна јер моје дијете заплаче кад изађем из собе, јер жели само мами, јер сам га „размазила ношењем“. Зар додир може размазити? Наравно да не. И ако треба, носићу га до тридесете.
Мама Николина Бенета-Зоричић, која је на иi Instagramu објавила своју фотографију и причу о предрасудама с којима се сусреће јер њен син стално жели да буде на рукама:
„Драга, не навикавај га на руке, знају бити праве мале напасти, не носи га толико, свесна си да, ако тако наставиш, висит ће на теби до 30-е…“ Чула сам још много таквих бесмислених упозорења мама свезналица. Заиста нисам трпела такве упаде и стална сољења памети. Ипак су у питању мајке које мисле да се имају право „младој и неискусној“ новопеченој мајци петљати у васпитање и начин опхођења према детету.
Много пута сам се затекла у ситуацији где ме окружују мајке које су прошле „све и свашта“. Оне мајке које, с једне стране своје дете описују као мучно и несавладиво, а с друге стране као напредно и изнад све остале деце. Објаснићу примером. Често ми прилазе говорећи: „Каква си ти сретница, имаш тако добро дете, ма милина. Ово моје је немогуће, на крају дана сам измучена, али ти то не можеш појмити када имаш тако дивно дете.“ Исте те мајке своје дете такође „презентирају“ као децу која никад нису имала дуду варалицу, никад нису били храњени на бочицу, зато су и сад тако напредна. Како само течно изговарају речи „златица напредна мамина.“
И тако, ја сам грозна јер моје дете заплаче кад изађем из собе, јер жели само мами, јер сам га „размазила ношењем“. Али драге моје, зар додир може размазити? Наравно да не. Додир је утеха, додир је сигурност. И ако треба, носићу га до тридесете. Искрено, ни секунде не жалим што сам га научила на руке, јер када чујем његов смех, осетим дебеле ручице око врата и добијем пољубац – ништа није тешко.
Понекад ми физички зна бити малчице тежак, јер је 1/3 моје килаже, али зато постоје столице па седнемо. Обожавам што сам га то научила и поносим се тиме што моје дете хоће само мами.