Феномен изгарања се односи на специфичан синдром исцрпљености повезан са продуженим ситуацијама емоциoналне неравнотеже, када терет уоченог стреса превазилази личне ресурсе особе да се са тим носи. Када је у питању родитељство, исцрпљеност настаје као резултат дуготрајног физичког и емоционалног преоптерећења родитељском улогом.
Концепт изгарања у родитељству је први пут представљен почетком 80-их година. Прво је уочен код родитеља деце која болују од хроничних болести или поремећаја, а пре мање од десет година су се појавила истраживања која су довела до бољег разумевања, дефинисиња, дијагнозе, лечења и превенције овог синдрома и код родитеља здраве деце. Чешће се јавља код мајки, ређе код очева деце старије од 18 месеци, више је везано за родитељске особине а у мањој мери за брачне факторе и факторе спољашње средине, уз појаву депресивог расположења које је повезано са родитељском улогом и обавезама.
Главне карактеристике су физичка и емоционална исцрпљеност, емоционално удаљавање од деце и осећај неспособности у родитељској улози.
У основи превеликог улагања у родитељску улогу је захтев према себи за савршенством и потребом да се испуне сви дечји захтеви и жеље. Преплављени забринутошћу и осећајем личне одговорности за будућност своје деце, родитељи заборављају да уживају у садашњости. Стално размишљајући о будућности, неке мајке „живе на аутопилоту“ свакодневне организације обавеза око куће и деце, што их током времена полако и неприметно исцрпљује, родитељство постаје све више оптерећујуће, па почињу да се удаљавају од своје деце, ментално и емоционално: присутне су физички, али не и духом.
Некада се присуство деце доживљава као неподношљиво, што доводи до неконтролисане импулсивне реакције и губитка контроле над собом, потом и губитка вере у себе и своје родитељске способности, а осећај кривице се продубљује. Стиде се какви су родитељи постали, што их спречава да потраже помоћ. Осећају се усамљено и одвојено од партнера.
Емоционално исцрпљени родитељи веома често имају осећај да их сопствена деца лако иритирају, лако губе живце са децом, мисле да нису више тако добри родитељи као што су били. Буде се исцрпљени на помисао на још један дан проведен са својом децом, ретко или уопште више не уживају у родитељској улози, једва је „преживљајући“, нису у стању да учине ништа више за своју децу осим неопходних и основних рутина (оброци, успављивање, одвођење у вртић), осећају кривицу зато што раде, осећају се преплављено када покушавају да балансирају између посла и родитељских одговорности. За себе мисле да су ретко или да никада нису добри родитељи.
Како спречити синдром изгарања у родитељству?
– Потражите помоћ. Не морате све да радите сами, биће довољно добро да то уради и неко други.
– Имајте разумевање за себе јер сте само несавршено људско биће а не суперхерој.
– Не упоређује се са другим родитељима јер родитељство није олимпијска дисциплина.
– Поставите границе и правила, нађите времена да урадите сваког дана неку ситницу за себе, а да то не буде постављање садржаја на друштвеним мрежама. Боље је отићи у брзу шетњу или само попити кафу на миру, ослушкујући себе.
– Када дође време за спавање, оставите све и идите на спавање.
– Пронађите неки хоби, нешто што вас заиста интересује и у чему уживате и где ће те се на тренутак изместити из свих свакодневних улога и приближити се себи.
Достизање савршенства у родитељству је неостварив циљ. Пронађите свој темпо, будите довољно добар родитељ и уживајте у времену проведеном са својом децом.
Аутор: педијатар др Тања Милошевић