Најстарије дете у породици често није само прва радост и оно које “прво стиже“. Када се родите као најстарији у породици као да добијете невидљив ореол очекивања. Ако нисте и сами доживели, онда сте то сигурно видели – првенче, дете које чим прохода, као да већ почиње да „води“ млађу браћу и сестре. И пре него што уопште научи да се избори са сопственим страховима, оно је „задужено“ за неког.
У психологији, то се назива синдром најстаријег детета. Премда је реч о неформалном термину, њиме се поприлично конкретно описују специфичне карактеристике, обрасци понашања и улоге које најстарија деца често преузимају унутар породичне структуре.
Кад мало дете одједном постане ВЕЛИКО
Када се роди друго дете, најстарије, донедавно једино и центар света, одједном постаје „велики брат“ или „велика сестра“. Многи родитељи, и несвесно, од најстаријег детета очекују зрелост, помоћ, уздржаност, одговорност. Нажалост, већина и не схвата да старије дете (нарочито ако има 2 -3 године!) можда још увек треба неког ко ће га држати за руку. И тако дете улази у улогу „малог одраслог“. Понекад то уме да изгледа као понос и зрелост, али изнутра, то је често терет.
Најстарија деца могу постати перфекционисти, „борци“ за одобравање, или чак „мала замена за родитеља“. Они увек пазе на друге, али ко пази на њих?
Развијање личности „под рефлекторима“
Истраживања показују да најстарија деца чешће развијају лидерске способности, више су организована, амбициозна и склона постизању високих циљева. Чак је уочено да је непропорционално велики број светских лидера, научника и уметника био заправо најстарије дете у породици.
С друге стране, ова деца могу бити и анксиозна и превише самокритична. Могу стално осећати притисак да не смеју да погреше. Синдром најстаријег детета често подразумева сталну борбу између жеље да се удовољи и потребе да се буде свој.
Од првенца се очекује да буде пример
У пракси, ово значи да најстарије дете често бива дисциплинованије, добија више одговорности, али и више казни. Родитељи на њему „увежбавају родитељство“. Како су први пут родитељи, греше, уче, траже баланс. На известан начин, прво дете није само „старије“, већ и својеврстан експеримент.
Управо ту се рађају несвесне разлике. Најстарији ће често бити онај који мора „знати боље“, који „не сме да плаче“, „мора да пази на млађе“, који „зна шта је ред“. Али ко ће њему дати простор да буде дете?
Ехо који одјекује кроз живот
Синдром најстаријег детета не престаје у детињству. Често се преноси у одрасло доба, и то у виду потребе да се контролишу ствари, у виду страха од грешке, али и осећаја одговорности за све и свакога. Људи који су били „велика деца“ често постају они који у вези преузимају одговорност, који на послу воде тимове, али и они који ретко траже помоћ и осећају кривицу кад год „нису довољно добри“.
Како помоћи првенцу да остане дете?
Решење није у томе да најстаријем детету не дајемо одговорности, већ да му дозволимо и да буде несавршено, да има осећања, али и да погреши. Родитељи могу да му пруже подршку без сувишног притиска. Од велике помоћи би било не поредити га са млађом децом у породици. Добро би било препознати када оно само „тражи“ да буде виђено.
И најважније – родитељи треба стално да га подсећају да је и оно нечије дете, а не „мали одрасли“.
