Najstarije dete u porodici često nije samo prva radost i ono koje “prvo stiže“. Kada se rodite kao najstariji u porodici kao da dobijete nevidljiv oreol očekivanja. Ako niste i sami doživeli, onda ste to sigurno videli – prvenče, dete koje čim prohoda, kao da već počinje da „vodi“ mlađu braću i sestre. I pre nego što uopšte nauči da se izbori sa sopstvenim strahovima, ono je „zaduženo“ za nekog.
U psihologiji, to se naziva sindrom najstarijeg deteta. Premda je reč o neformalnom terminu, njime se poprilično konkretno opisuju specifične karakteristike, obrasci ponašanja i uloge koje najstarija deca često preuzimaju unutar porodične strukture.
Kad malo dete odjednom postane VELIKO
Kada se rodi drugo dete, najstarije, donedavno jedino i centar sveta, odjednom postaje „veliki brat“ ili „velika sestra“. Mnogi roditelji, i nesvesno, od najstarijeg deteta očekuju zrelost, pomoć, uzdržanost, odgovornost. Nažalost, većina i ne shvata da starije dete (naročito ako ima 2 -3 godine!) možda još uvek treba nekog ko će ga držati za ruku. I tako dete ulazi u ulogu „malog odraslog“. Ponekad to ume da izgleda kao ponos i zrelost, ali iznutra, to je često teret.
Najstarija deca mogu postati perfekcionisti, „borci“ za odobravanje, ili čak „mala zamena za roditelja“. Oni uvek paze na druge, ali ko pazi na njih?
Razvijanje ličnosti „pod reflektorima“
Istraživanja pokazuju da najstarija deca češće razvijaju liderske sposobnosti, više su organizovana, ambiciozna i sklona postizanju visokih ciljeva. Čak je uočeno da je neproporcionalno veliki broj svetskih lidera, naučnika i umetnika bio zapravo najstarije dete u porodici.
S druge strane, ova deca mogu biti i anksiozna i previše samokritična. Mogu stalno osećati pritisak da ne smeju da pogreše. Sindrom najstarijeg deteta često podrazumeva stalnu borbu između želje da se udovolji i potrebe da se bude svoj.
Od prvenca se očekuje da bude primer
U praksi, ovo znači da najstarije dete često biva disciplinovanije, dobija više odgovornosti, ali i više kazni. Roditelji na njemu „uvežbavaju roditeljstvo“. Kako su prvi put roditelji, greše, uče, traže balans. Na izvestan način, prvo dete nije samo „starije“, već i svojevrstan eksperiment.
Upravo tu se rađaju nesvesne razlike. Najstariji će često biti onaj koji mora „znati bolje“, koji „ne sme da plače“, „mora da pazi na mlađe“, koji „zna šta je red“. Ali ko će njemu dati prostor da bude dete?
Eho koji odjekuje kroz život
Sindrom najstarijeg deteta ne prestaje u detinjstvu. Često se prenosi u odraslo doba, i to u vidu potrebe da se kontrolišu stvari, u vidu straha od greške, ali i osećaja odgovornosti za sve i svakoga. Ljudi koji su bili „velika deca“ često postaju oni koji u vezi preuzimaju odgovornost, koji na poslu vode timove, ali i oni koji retko traže pomoć i osećaju krivicu kad god „nisu dovoljno dobri“.
Kako pomoći prvencu da ostane dete?
Rešenje nije u tome da najstarijem detetu ne dajemo odgovornosti, već da mu dozvolimo i da bude nesavršeno, da ima osećanja, ali i da pogreši. Roditelji mogu da mu pruže podršku bez suvišnog pritiska. Od velike pomoći bi bilo ne porediti ga sa mlađom decom u porodici. Dobro bi bilo prepoznati kada ono samo „traži“ da bude viđeno.
I najvažnije – roditelji treba stalno da ga podsećaju da je i ono nečije dete, a ne „mali odrasli“.
