Када је, пре месец дана, моја пријатељица (која је уједно васпитачица) добила бебу, једва сам чекала да изађе из породилишта и да је макар чујем. То јој је треће дете и већ је искусна мама. Чуле смо се отприлике пет дана након порођаја и на моје питање шта ради, рекла је да полако уче слово А са бебом. Наравно да је била у питању шале и да смо се обе насмејале.
Али, ма колико то било претерано, чињеница да се на такав начин шалимо говори о томе у ком правцу иде однос према деци у нашем друштву генерално.
Dr David Elkind је дечји психолог и аутор који је и сковао термин из наслова овог текста – „синдром пожуриваног детета“. Он то описује као „сет понашања повезаних са стресом, до којих долази када се од детета очекује да покаже одређене резултате који су изнад његових менталних, друштвених и емоционалних могућности. У основи, родитељи претрпавају дечје животе притискајући их да постигну академске успехе које су они за њих замислили и очекујући од њих да се понашају и реагују као одрасли.”
Када читате тај опис, мислите вероватно: „па добро, коме још није јасно да је то лоше по дете“. И тачно је да већина људи није тако екстремна у својим очекивањима од деце. Али, верујте, „пожуривање“ деце да негде стигну вам се пришуња као нека навика, а да то нисте ни приметили.
Ево како то изгледа у свакодневном животу.
- Одвођење деце уредног развоја на припреме за полазак у школу.
- Дељење брачних и финансијских проблема с децом.
- Суптилне поруке деци да су оцене њихов најважнији задатак и да ће им успех у школи одредити живот
- Очекивање од деце да буду увек дисциплинована, добро организована, да се увек понашају према стандардима друштва и никад не буду нерасположени ни „намћорасти“.
А зашто пожурујемо децу?
Бити део модерног друштва значи константно живети у култури која изнад свега цени постигнућа и успех. Наше друштво види награде и признања као нешто толико важно, да због тога понекад заборавимо да дозволимо деци да буду деца.
Већина родитеља заправо има најбоље намере. Делује тако нормално и природно желети више и боље за своју децу. Самим тим, поједини родитељи виде пожуривање деце као своју родитељску обавезу. Они верују да их на тај начин штите од неуспеха. Нажалост, заборављају нешто важно – одрастање и развијање вештина захтева ВРЕМЕ, а неуспеси су вредне лекције на том путу и деци су неопходни да би се здраво развијала.
Конзумеризам је, на све то, као шлаг на торти. Маркетиншке кампање свих врста такође намећу успех као најважнији циљ, а то што и врло млада деца имају своје паметне телефоне дозвољава онима који креирају кампање да до деце лако дођу. Смартфони су, практично, угурали децу у свет одраслих, много пре времена.
Пожуривање кроз учење
Школа је окружење у ком поређење једног детета с другим готово неизбежно. Тестови, испити, а можда више од свега – такмичења подстичу их да се фокусирају на резултате, оцене, медаље и ПОЖУРУЈУ их да постигну успехе у врло раном узрасту.
Знате ли како изгледа атмосфера у учионици када учитељ донесе прегледане контролне задатке? Тако што, након што виде своју оцену, деца почињу да се распитују за туђе, поредећи резултате. Када стигну кућама и саопште своје оцене, шансе су огромне да ће уследити питање: „А шта је добио Лука, Марко, Лена…?“. Опет, са идејом да њихово дете мора бити изнад просека.
Последице „пожуривања деце“
Када нам пожуривање деце постане навика и када их убацимо у режим сталних очекивања да нешто постигну, смештамо их у окружење НЕПРЕКИДНОГ стреса. Они једноставно почињу да живе са стресом. То, наравно, утиче на развој анксиозности, депресије, на ментално, па и физичко здравље.
И, можда најважније, то је пут ка стварању једног прилично тужног детињства.
А како да не упаднемо у замку пожуривања деце?
1. Препознајте ПОТРЕБЕ своје деце. Баш њихове дечје потребе, не оно што ви сматрате да је потребно да би једног дана остварили амбиције које сте поставили.
2. Избегните да успех своје деце доживљавате или представљате као свој.
3. Ограничите технологију, она је та која децу пожурује да одрасту пре него што би требало.
4. Помозите деци да схвате шта желе и да поставе циљеве који су баш њихови и баш њима важни.
5.Када донесу кући оцену из теста, питајте их да вам испричају шта су све научили из грешака. И покажите да цените баш то знање.
6. Не делите са децом своје проблеме. Они нису ваши пријатељи нити терапеути. И потребан им је РОДИТЕЉ.
