Kada je, pre mesec dana, moja prijateljica (koja je ujedno vaspitačica) dobila bebu, jedva sam čekala da izađe iz porodilišta i da je makar čujem. To joj je treće dete i već je iskusna mama. Čule smo se otprilike pet dana nakon porođaja i na moje pitanje šta radi, rekla je da polako uče slovo A sa bebom. Naravno da je bila u pitanju šale i da smo se obe nasmejale.
Ali, ma koliko to bilo preterano, činjenica da se na takav način šalimo govori o tome u kom pravcu ide odnos prema deci u našem društvu generalno.
Dr David Elkind je dečji psiholog i autor koji je i skovao termin iz naslova ovog teksta – „sindrom požurivanog deteta“. On to opisuje kao „set ponašanja povezanih sa stresom, do kojih dolazi kada se od deteta očekuje da pokaže određene rezultate koji su iznad njegovih mentalnih, društvenih i emocionalnih mogućnosti. U osnovi, roditelji pretrpavaju dečje živote pritiskajući ih da postignu akademske uspehe koje su oni za njih zamislili i očekujući od njih da se ponašaju i reaguju kao odrasli.”
Kada čitate taj opis, mislite verovatno: „pa dobro, kome još nije jasno da je to loše po dete“. I tačno je da većina ljudi nije tako ekstremna u svojim očekivanjima od dece. Ali, verujte, „požurivanje“ dece da negde stignu vam se prišunja kao neka navika, a da to niste ni primetili.
Evo kako to izgleda u svakodnevnom životu.
- Odvođenje dece urednog razvoja na pripreme za polazak u školu.
- Deljenje bračnih i finansijskih problema s decom.
- Suptilne poruke deci da su ocene njihov najvažniji zadatak i da će im uspeh u školi odrediti život
- Očekivanje od dece da budu uvek disciplinovana, dobro organizovana, da se uvek ponašaju prema standardima društva i nikad ne budu neraspoloženi ni „namćorasti“.
A zašto požurujemo decu?
Biti deo modernog društva znači konstantno živeti u kulturi koja iznad svega ceni postignuća i uspeh. Naše društvo vidi nagrade i priznanja kao nešto toliko važno, da zbog toga ponekad zaboravimo da dozvolimo deci da budu deca.
Većina roditelja zapravo ima najbolje namere. Deluje tako normalno i prirodno želeti više i bolje za svoju decu. Samim tim, pojedini roditelji vide požurivanje dece kao svoju roditeljsku obavezu. Oni veruju da ih na taj način štite od neuspeha. Nažalost, zaboravljaju nešto važno – odrastanje i razvijanje veština zahteva VREME, a neuspesi su vredne lekcije na tom putu i deci su neophodni da bi se zdravo razvijala.
Konzumerizam je, na sve to, kao šlag na torti. Marketinške kampanje svih vrsta takođe nameću uspeh kao najvažniji cilj, a to što i vrlo mlada deca imaju svoje pametne telefone dozvoljava onima koji kreiraju kampanje da do dece lako dođu. Smartfoni su, praktično, ugurali decu u svet odraslih, mnogo pre vremena.
Požurivanje kroz učenje
Škola je okruženje u kom poređenje jednog deteta s drugim gotovo neizbežno. Testovi, ispiti, a možda više od svega – takmičenja podstiču ih da se fokusiraju na rezultate, ocene, medalje i POŽURUJU ih da postignu uspehe u vrlo ranom uzrastu.
Znate li kako izgleda atmosfera u učionici kada učitelj donese pregledane kontrolne zadatke? Tako što, nakon što vide svoju ocenu, deca počinju da se raspituju za tuđe, poredeći rezultate. Kada stignu kućama i saopšte svoje ocene, šanse su ogromne da će uslediti pitanje: „A šta je dobio Luka, Marko, Lena…?“. Opet, sa idejom da njihovo dete mora biti iznad proseka.
Posledice „požurivanja dece“
Kada nam požurivanje dece postane navika i kada ih ubacimo u režim stalnih očekivanja da nešto postignu, smeštamo ih u okruženje NEPREKIDNOG stresa. Oni jednostavno počinju da žive sa stresom. To, naravno, utiče na razvoj anksioznosti, depresije, na mentalno, pa i fizičko zdravlje.
I, možda najvažnije, to je put ka stvaranju jednog prilično tužnog detinjstva.
A kako da ne upadnemo u zamku požurivanja dece?
1. Prepoznajte POTREBE svoje dece. Baš njihove dečje potrebe, ne ono što vi smatrate da je potrebno da bi jednog dana ostvarili ambicije koje ste postavili.
2. Izbegnite da uspeh svoje dece doživljavate ili predstavljate kao svoj.
3. Ograničite tehnologiju, ona je ta koja decu požuruje da odrastu pre nego što bi trebalo.
4. Pomozite deci da shvate šta žele i da postave ciljeve koji su baš njihovi i baš njima važni.
5.Kada donesu kući ocenu iz testa, pitajte ih da vam ispričaju šta su sve naučili iz grešaka. I pokažite da cenite baš to znanje.
6. Ne delite sa decom svoje probleme. Oni nisu vaši prijatelji niti terapeuti. I potreban im je RODITELJ.
