Имамо ми доста проблема као народ, али оно што нас убија више од беспарице и разноразних неосвешћености је страх од туђег мишљења.
Ми смо у стању толико да се лажно представљамо, да на крају заборавимо шта је истина.
Слушам одрасле како причају о својој “беспрекорној” младости. Идеализованој до бесконачности, уз много заобилажења истине и улепшавања.
Слушам родитеље који своју децу спомињу само уз пригодне хвалоспеве – духовит, паметан, леп…
Тешко ми је кад сведочим тој количини безусловне љубави (иако верујем да она јесте чиста) , која се ЗБОГ КОМПЛЕКСА НАВУЧЕНИХ У ДЕТИЊСТВУ пакује “за народ” у условљену љубав.
Тако испадне. “Волим те ако” иако не тим речима изговорено
Деца то слушају, гледају наш лажни “излог” за околину, верују нам и несвесно постављају себи превисоке циљеве…
Себе доживљавају као вољене због спорта, петице, такмичења..
Сигурна сам да ти људи своју децу воле свакако, али својој деци постављају стандарде уз које они расту и не могу да схвате да вреде свакако, чак и ако те циљеве не достигну. Да је живот пред њима. Да је 10 година тек почетак. Да тек за 10-15 можемо разговарати о томе ко си ти у ствари и где си тек кренуо. Сада нико не може да зна, зато уживај и расти.
И пригодна (а истинита) хорор прича за крај:
“Сине, ако даш 3 гола, истетовираћу твоје име!”
(дете чује: “Ако не даш, онда нема потребе, не вредиш толико.”).
Наравно, они дете “не форсирају”, него дете то сааамоо жели. Само иде ка томе. А заправо нису свесни да дете једино ка чему иде је, не медаља, него родитељска љубав и признање који уз ту медаљу долазе.
Велики је то проблем касније.
Аутор: Снежана Голић