Александра Прица има сада већ одраслог сина. Читавог живота је била врло, врло строга мајка. А сада је одлучила да свом сада већ одраслом детету објасни зашто је била таква. И то писмом на друштвеној мрежи LinkedIn, које можете да прочитате и ви.
Њено писмо сину преносимо вам у целости:
“Види, сине! Морам ово да ти кажем. Ем морам, ем мислим да је сада прави моменат, да не кажем: „Крајње време“. Морам да пишем, јер теби често, на једно уво уђе, на друго изађе. Моја вечна дилема је: Колико тога остане у твојој глави?! Немој да колуташ очима, ако ти се не чита сада – не мораш! Остави негде, требаће ти једног дана, то је сигурно.
Знаш каква су била времена када си се родио? А знаш и каква ти је мајка? Није, да ме није било страх од будућности у ситуацији када сам била млада, са дипломом, без посла. Нисам имала дилему да ли да те родим? Ма какви, дете. Ни једног јединог минута. Жао ми је било само, што није било могуће да тебе питам да ли то желиш. То би стварно било поштено, мада вероватно није могуће због тога што би многи одговорили одречно, а мора да се живи. Због тога, што је то била моја жеља и одлука, не дугујеш ми ништа. Тако су се тада промешале карте. Постао си мој син, а ја твоја мама.
Теби је, вероватно, понекад било жао што ја нисам била мама, као остале маме. Знаш, оно, да све допуштам и све повлађујем, јер си ти, као мали?! Видиш, нисам била баш због тога да ти сада, а ни касније, не би било жао што си баш мени, пао у загрљај први пут, пре 21. годину. Због тога, у игри смо мењали улоге. Ја сам била Никола, ти си био мама. Тако сам могла да видим како ти мене видиш, а и ти си некад био изненађен када ја тебе имитирам. Хахаха, била је то једна од наших омиљених игара, док смо имитирали једно друго
Морам да ти кажем, да се уопште не кајем што ти нисам нацртала ни један цртеж, написала састав и решила задатак из математике. Само сам ти помагала да схватиш, размишљаш, и на крају – решиш сам. Прво да би схватио, шта је чији задатак. Друго, да би разумео да немаш талента за све и да ни ти, као и било ко други на овој земаљској кугли, није талентован за све. Да у животу мораш да радиш и оно што не волиш. Треће, да би пронашао оно за шта си најспособнији и оно што волиш да радиш. Четврто, да ти не би пало на памет да се китиш туђим перјем, мајчин сине. Да не будеш кукавица.
Јер, не могу ја, мајчин сине, ни теби да толеришем оно што код других не подносим. Не кајем се, ни што се нисам мешала у твоје сукобе са другом децом. Сваки пут, када сам те чула у дворишту, ја сам вирила са терасе, сакривена иза цвећа, грчевито се држећи за ограду. Некад су ми се и нокти урезали у дланове, колико сам била бесна на оне дечаке са којима си био у расправи. Ма, знаш шта? Дошло ми је да им скочим доле, одмах. Нисам. Само сам пратила да не дође до већег сукоба и пуштала те научиш да се бориш. Сам. Јер, неће мама увек бити ту да те брани, а највеће битке у животу човек обично мора да добије сам.
Како да ти кажем? Када сам те родила, здравог и правог, грех би био да те упропастим. Због тога, нисам хтела ни да ти правдам неоправдане изостанке. Да научиш да се од одговорности не може побећи. Може се само бежати од обавеза, али не и побећи. То си већ схватио, да наставим даље…
Вероватно наслућујеш да мене није фасцинирала твоја Вукова диплома?! Нисам хтела да те дижем у небеса због ње, мада сам била јако срећна. Знаш зашто? Зато да не полетиш превисоко, ни због једне славе. Да научиш, да нема ловоровог венца који није увенуо. Да на време сазнаш да нема вечне славе и да нема вечне среће, чак и када се она и оствари. Да се одмах мора даље, као да ништа није било. Испочетка. Одлично знаш како изгледа додела медаља и пехара: Поделе им медаље, цвеће, стисну руку, фотографишу. Након тога сиђу са трона. И? Поставе пред њих још већа очекивања. Зато, немој много да се заносиш.
Знам да видиш свашта, разне неправде, прескакања, подвлачења, увлачења. Тога је било и биће. Немој да те то разочара. Главу горе и гурај напред. Својим путем. Кад смо већ код главе, не знам шта ћемо са њом? Не могу ти рећи шта је боље: Да ли да је држиш усправно, тако да штрчи из гомиле, или да је савијеш? Мораћеш сам да одлучиш. Рећи ћу ти само последице: Ако решиш да је држиш високо, вазда ће ти глава бити на пушкомет. И Курти и Мурти. Такви, што тако држе главу, јако боду очи, па се разна копља ломе око ње. Сад, за овај положај главе, требају ти јака кичма и јак карактер. Кад промаше главу, ударају где стигну.
Ако ти кажем: Сагни главу, знам шта ћеш ме питати. Због чега ја то нисам урадила? Нисам хтела. Све одлуке су биле моје и не кајем се. Тако и ти. Ради оно због чега се нећеш кајати и због чега ти се неће гадити да се погледаш у огледало.
Знаш када сам схватила да сам на путу да успем? Да радим нешто темељно добро? Оног дана када си ми први пут тражио новац за два сладоледа. На моје питање: – Шта ће ти одједном два сладоледа? – Одговорио си: – Да купим и мом другу. Не могу ја да једем, а он да гледа. – Тада си ме јако усрећио. То је био први сигуран знак да треба да наставим у истом правцу, истом снагом.
Желим да знаш да сам видела и оно што ти никад нисам рекла. Да ти се захвалим, што си био све време са мном у нашој малој барци, на пучини које је јако ретко била мирна. Што си својим ручицама помагао свом снагом да њоме лакше владам. Некако, увек си знао када ми је тешко, па ме ниси ништа питао. Само си се трудио да се измотаваш, да би ме развеселио. Да се наметнеш и покажеш да нико није важнији од тебе. Да се, онако мален, поставиш као заштитник. Иако нејак, да ставиш свима до знања да нема шале када је твоја мама у питању.
Сада си велики и треба да знаш да те мама није тапшала по рамену, само да ти не би тапкао у месту. Плашила ме је помисао да можеш постати „мамин син“. Нисам желела да живиш мој, јер сам те родила да би живео свој живот. Верујем да је корисније да те не чувам од пада, него да те научим како да се дочекаш ако паднеш. И што је најважније, како да устанеш. Због тога, веруј, лакше би ми било да сам ја урадила све домаће задатке, цртеже, саставе. Да сам решавала сукобе уместо тебе, уместо да стрепим и навијам, сакривена иза цвећа на тераси.
И најважније! Нисам се жртвовала због тебе, него сам ти се посветила. Ако ти некад неко каже да се због тебе или за тебе жртвује, иза тога обично следи нека емотивна уцена. Буди опрезан. Осим у математици, постоје још неки аксиоми. У животу. На пример, то је мајчина љубав. Она се не доказује. Због тога, сувишно је говорити о љубави. Зато, сине, о њој никад не причам. Стојим увек на трибини твог живота, и када ме видиш и када ме не видиш. И навијам за тебе. И увек ћу. И ако трибине буду празне, имаш једног сигурног навијача. Зато, само напред, својим путем. Не обраћај пажњу на мене. Нема потребе, јер – ту сам!
Хајде сад. Главу горе и трчи. Трчи, Никола сине, трчи…”
Извор: Aleksandra Prica