Kad čaršija broji crtice na bebi-testu

15 oktobra, 2016

Već dugo se kanim da napišem ovaj post. Ali, kako god da krenem, nekako zvuči previše “hejterski”, prorade mi emocije bre, pa nikako da se slegnu. Sada, kada je vremenska distanca manje više bezbedna, jer najstarije Radulovića dete ima skoro 12, a najmlađe 5 godina, vreme je da na jednom mestu saberem najzanimljvije komentare na činjenicu da smo moj Milanko i ja rešili da je za našu ljubav troje dece adekvatan broj1. Naša čaršija je to gledala na vrlo raznolike načine, iako ih se zapravo to koliko dece podižemo uopšte ne tiče. Osim možda u slučaju da tu decu zanemarujemo ili zlostavljamo, ali to su, gle ironije, jedine situacije kada čaršija zapravo ćuti.

Pravo da vam kažem, i sama sam bila iznenađena činjenicom da imam troje dece. Hej, troje, podosta od nekog ko je na početku studija bio ubeđen da se nikad neće udati, a da će dete roditi kad biološki sat pokuca na vrata. Srećom, moj muž je očito imao bolje moći predviđanja nego ja, pa mi je posle tri meseca zabavljanja, u idili morske romantike obećao da ćemo imati troje dece. Tri dana sam bila ljuta na njega, on će meni, emanciopovanoj da pravi čopor dece, ma nemoj. Al, Hercegovac je to, šta obeća- ispuni ?

Kad čaršija broji crtice na bebi testu

Lako je kad nađeš svog Čoveka. Pa smo tako mi za šest godina uspeli da rodimo troje (o ovome kako smo rodilI, a ne rodilA ću nekom drugom prilikom). Što bi rekla moja drugarica Dejana, takođe mama predivnog trojca, čim prespavam noć u komadu ja poželim sledeće dete. I tako je i bilo. I nama je baš nekako tri savršen broj. Niti mislim da svi treba da imaju troje ili petoro, niti prekorno gledam one koji imaju “samo” jedno, mislim da svako ima meru, a da bogami, neki ne bi ni trebalo da pokušavaju da produže ljudsku vrstu.

Ali, ne leži vraže, dok ja uglavnom nemam mišljenje o tuđem broju dece, uglavnom su svi imali o mom.

Počelo je, naravno, još u trudnoći. Najpre me priupitaju ljubazne ženice (uglavnom, mada je bilo i muškaraca), onako sve sa osmehom od uha do uha – “Je l’ prvo?”

Kad ja kažem, isto uz osmeh, ne treće, kao iz topa pitaju:

– Aaa, imate dve devojčice?

I onda uživam u veeelikom znaku pitanja koji ima se pojavljuje iznad glave kada kažem da već imam i devojčicu i dečaka. Jer, koja bi budala poželela da rodi još jedno dete, i muči se i bogoradi kako se zbog njih sve odrekla, ako je sina naslednika jelte, već rodila?

Je l’ se omaklo?

Onda me, u neobaveznim razgovorima, sa kasirkama u Mirijevu gde smo tad živeli, bakama u parku, medicinskim sestrama, onako sa stomakom do zuba i jednom šestogodišnjakinjom i jednim trogodišnjakom pitaju: a, jel se omaklo? kao da me pitaju šta sam jutros doručkovala ili da li sam gledala prognozu. Jer, kako drugačije može da ti se desi, nego da ti se omakne, prvo još i planiraš, ako si ona manjina što se nikako ne venčava bez stomaka do zuba, a treće, treće je uvek nekakvo proklizavanje, šta li, neki resl, ko još planira treće.

Mislite li da je njoj važno da li drži brata ili sestru?

O tome da nikoga nije i ne bi trebalo da bude briga kako sam i zašto zatrudnela i zašto želim treće dete sa istim čovekom, neću da trošim tastaturu. Jer, naš čovek uvek i stalno gleda tuđa posla. Da ne bi morao da gleda svoja.

Sindrom majke Jugovića

Dešavalo mi se često, naročito prvih meseci po porođaju, da me ljudi zaustavljaju na ulici. Pre pet godina u Beogradu, ako izuzmemo romska naselja, nije baš bilo uobičajeno da mama vodi troje male dece. Drago mi je da je danas, čini se, malo drugačije, ili su samo moji prijatelji i poznanici u sličnom fazonu.

To zaustavljanje na ulici je bilo i simpatično, uglavnom su to bile bake ili deke, u čije vreme su partizani promovisali sistem – dvoje dece kao ispravan i poželjan, pa im je bilo strašno simpatično što mi ispadamo iz proseka. Uz to, gajili su decu i znaju kako to izgleda i koliko odgovornosti nosi. Naročito ako si sam, kao što sam bila ja, uz supruga koji je po ceo dan na poslu, a ja držim sve konce u rukama. Uvek bi mi ulepšali dan kada me tako zaustave, pohvale i iskreno mi čestitaju, iako nisu mogli da znaju da ja nisam ovu fenomenalnu trojku rodila Srbiji, nego sebi i mom dragu. Mada, pomalo luda jesam, čim sam se ovde, uprkos svemu odlučila da ih rodim.

Vas ima ko Cigana

Ali, kad ti je porodica brojna, obrni – okreni ne gine ti poređenje sa Ciganima, pardon, Romima. Tako je moja šnajderka, kada sam svratila da nešto porubim, najozbiljnije prokomentarisala:

-Auuu, vas ima ko Cigana.

Ne znam samo da li je htela da me pohvali, da me uvredi, ili da uvredi jadne Cigane, pardon, Rome.

I tako, vreme je prolazilo, deca su rasla, pa smo valjda postali manje egzotični, a i preselili smo se u Batajnicu, gde je bebi bum normalna stvar. Toliko, da samo iz naše male ulice sa nizom kućica može da se skupi celo jedno divno odeljenje. Ako komšiluk i zapitkuje, sada su prešli na naše prijatelje, koji imaju dve kćerke i još jedan par blizanaca kćerki ? tu tek ima materijala. Mogu misliti šta sve njima kaže zaludna čaršija. A ja, kad ih vidim onako lepe, vesele i voljene, isto kao i moja najdraža banda, samo pomislim, jadni ljudi, oni bi drugačije, da umeju drugačije.

Izvor: www.maminsvet.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Kad čaršija broji crtice na bebi-testu"

  1. Gricko kaže:

    Ljudsko je prokletstvo (čitaj: daju sebi za pravo) da zabadaju nos u tuđe i – to je to.
    Ali…. ne samo da mi broje decu, već se mešaju i u mnoooge druge stvari (roditeljstvo i poglede na to… i da ne nabrajam ostalo) sugerišu. savetuju, komentarišu pa i vređaju….. A NE POZNAJU ME!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama