U svakodnevnom opštenju među ljudima, dosta često čujemo kako kažu (kažemo): Verujem da je tako, ili: Ne verujem da je to istina, ili: Ne znam šta je istina.
Nisu li takvi česti iskazi ljudi svedočenje o postojanju arhitipa vere prisutne u svakom čoveku, bez obzira kako se određeni čovek o toj veri izjašnjavao?
Znali smo odavno da je čovek biće osećanja i mišljenja, K. G. Jung još dodaje ovim dvema opštim psihičkim funkcijama, dve druge, takođe važne: intuiciju i čuvstvovanje (najbliže funkciji opažanja, percepciji). Kada čovek kaže da je u nekoga ili nešto veruje, on je na željenom putu da, koliko je to moguće, objedini (stvori jedinstvo) između sve četiri pomenute psihičke funkcije. Ovakvo jedinstvo u verovanju ne postiže se ni brzo ni lako, jer se mogu isprečiti obmane i sumnje u mišljenju. Da bi samom sebi otklonio relativnu nesigurnost u verovanju, čovek nekada kaže: ja znam da je tako, želeći da svoju, uvek nesigurnu veru potkrepi uverenjem da on i zna ono u šta veruje.
Kao što je Dimitrije Mereškovski u jednom svom romanu o Leonardu da Vinčiu postavio izazovno pitanje: Da li je naše veliko znanje kći velike ljubavi, ili je obratno: velika ljubav kći velikog znanja, tako je moguće razmatrati poznatu misao Anselma Kenterberijskog: Verujem, da bih znao, odnosno (sada mi pitamo, a ne Anselm): Da li je znanje, zbilja vera, ili: znam, da bih verovao? Kako steći i osećanje i mišljenje ili, tačnije rečeno, kako ih u toku celog života sticati? Nije li nam ostavio Isus Hristos tajanstvene reči: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, koje patrijarh srpski Pavle tumači ovako: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, znači, razvijajte svoje umne sposobnosti sve više, pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. No, um je hladan a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota da jedno drugom drži ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota da ne pređe u glupost“.
Na pitanje kako sticati dovoljno, i izoštreno mišljenje i topla osećanja, odgovor bi mogao biti – procesom individuacije i/ili oboženja. Neophodne prepreke na tome dugom i trnovitom putu, kao što su: domgatski fanatizam, dugotrajni skepticizam i perfekcionistički kriticizam, od pomoći su čoveku na tome putu, ako bude umeo da ove prepreke (kao izazov) pretvori u povoljnu šansu za dalje, sve harmoničnije približavanje vere k znanju, i obratno. Možda će takav čovek moći jednoga dana u poodmaklim godinama života da autentično svedoči: Verujem jer znam, ali i obratno: Znam jer verujem.
Šta hoćemo da kažemo kada ponavljamo: Ne verujem? Sa jedne strane, potvrđujemo prirodnu i potrebnu sumnju da ono što nam se kaže, ono što čitamo i čujemo ne verujemo, sa druge strane potvrđujemo da do autentičnog jedinstva vere i znanja još u nama nije došlo. Mada većina ljudi podležu sugestiji i autosugestiji, posebno mentalno slabije razvijeni ljudi rado primaju od drugih ljudi (naročito onih u koje imaju poverenje) sve što im ovi kažu za „gotovo i istinito“. Kao da onaj deo prirodne vere prisutne u svakom čoveku, radije želi da ostane „slep“, približavajući se tako „gluposti“ (prema patrijarhu Pavlu).
Druga krajnost u procesu vera-nevera, jeste uporno trajanje neverovanja, najčešće iz razloga straha da opet jednom čovek ne bude – prevaren. I pojedinci i narodi bivaju kroz istoriju varani od drugih pojedinaca i naroda. Neko (opet pojedinac, ređe narod) nešto nauči (ili ne nauči), a ponavlja dugo: Ne verujem. Ne praveći razliku, koju nije lako uočiti između onoga u šta ne treba verovati i onoga u šta valja verovati (ali i znati!), takvi ljudi (i narodi) nikada ne stignu ni do „mudrosti zmije“, još manje do „bezazlenosti goluba“.
Namerno nismo do sada raspravljali u koga ili u šta treba verovati, ali ne verovati, jer smo o tome pisali u ranijim našim delima. Ipak da se podsetimo da kao što su tačne pretpostavke viđenih antropologa sveta koji govore o homo religiosusu kao jednom od najstarijih arhitipova u svakom čoveku – vera u „onostrano“, vera u Tvorca, suštinski nikad shvatljivog, ali energetski kod svih prisutnog, istinska je čovekova vera do koje treba na pravi način (i doživljajem i znanjem – saznanjem) da čovek stigne. Eto opet plodni napor dugovečne individuacije i/ili oboženja!
Šta ćemo najzad, takođe sa čestom čovekovom reči: Ne znam? Dosta je školovanih i visokoškolovanih ljudi u svetu (među njima je i naučnika i filosofa) koji smatraju da na većinu svetskih zagonetki i opravdanih pitanja: Ko smo, odakle smo i kuda idemo – nema krajnjeg odgovora, niti ga može biti. Umesto da poveruju u nešto ili u nekoga koga (ili šta) niti vide niti poznaju, a pri tome ne žele da potpuno odreknu upravo to što niti vide niti poznaju, opredeljuju se za: Ne znam. Odakle je i kako je Život nastao, kako je i zašto ljudski mozak nakupio milijarde neurona i njihovih sinapsi, da li nekog sličnog čoveku i životu, ili sasvim drugačijeg života, ima u milijardama galaksija, da li čovek ima dušu i duh (gde su oni u njemu?) koji neadživljavaju telo u trenutku smrti, kao i dosta drugih sličnih i značajnih pitanja – čovek, kao naučnik, filosof, umetnik, ali i običan čovek, odgovara: Ne znam. Da li je zadovoljan i relativno miran (celog života!), takav agnostik (pristalica agnosticizma, za koga je svet nesaznatljiv, nepoznat) – nije verovatno, ali je moguće. „Putevi Gospodnji su tajanstveni i nepredvidljivi“. Verujući čovek može jednom da sasvim prestane da veruje, a ne verujući da počne da veruje. Zašto onda ne bi mogao i agnostik da krene u jednom ili drugom pravcu? Umesto reči, često zbilja pametnih ljudi: ne znam, više mi (lično) odgovara reč: Tajna. Zašto čovek ne bi bio tajna koja mu je zadata – ako je čovek „dat i zadat“, sa pitanjem od koga zadat – da od tog istog čoveka bude ova tajna (nekada celog života) odgonetana!
Vladeta Jerotić
Izvor: Politika