Школска пракса у супротности са правилима понашања која су прописале образовне установе
Иако школска правила прописују да је „родитељ дужан да прати понашање, учење и успех свог детета и да се о томе редовно информише“, школе родитељима то право ускраћују.
У многим образовним установама забрањено је да ђаци носе кући контролне задатке, а једина прилика да их родитељи виде је да дођу на отворена врата код предметног наставника. На први поглед једноставно, на други – вратоломија коју запослени родитељи практично не могу да савладају.
Чак и у нижим разредима основне школе, месечно има по неколико контролних задатака, два писмена у полугодишту, а ако се томе додају и честе петнаестоминутне провере знања, испада да родитељ сваке недеље мора да долази у школу. Још је већа мука од петог разреда, јер ђаци у „ударним“ месецима, пред тромесечје и полугодиште имају и по седам, осам „великих“ контролних. Да би родитељ успео да види задатке и где је његово дете погрешило он мора да прати распоред отворених врата сваког предметног наставника, а то неминовно значи мењање смена, кашњење или излазак с посла. И све то да би испунио обавезу коју му је прописала школа, а која се, парадоксално, постарала да ту дужност не може да испуни.
Школе такву одлуку правдају обавезом наставника да чува писмене провере због евентуалног инспекцијског прегледа, али и зато што се дешавало да ученици, па чак и родитељи, преправљају одговоре и бодове, а потом се жале да дете није добро оцењено.
Закон о основама система образовања и васпитања прописао је као тежу повреду радне обавезу наставника одбијање давања на увид резултата писмене провере знања ученицима и родитељима, али не предвиђа начин на који то школе треба да ураде.
У Министарству просвете Данасу је речено да „ученик и родитељ имају право увида у писани рад, као и право на образложење оцене, с тим да школа утврђује начин како омогућава родитељу увид у писани рад“. Из тога је јасно да родитељ нема основа да се жали ни директору, нити просветној инспекцији. На несклад прописа и школске праксе указује и Правилник о оцењивању, који каже да је оцена јавна, али и да се на почетку школске године ученици и родитељи обавештавају о критеријумима, начину, поступку, динамици, распореду оцењивања и доприносу појединачних оцена закључној.
Од ове обавезе школе су испоштовале само једну – да унапред објаве распоред писмених провера знања дужих од 15 минута.
– Има родитеља који не знају страни језик, па и када би отишли на отворена врата да виде тест, не разумеју где је дете погрешило. Многе ствари смо заборавили, није једноставно кад вам наставник покаже контролни из математике или физике, а ви треба за кратко време да га протумачите – наводи неке од проблема мајка ученице једне београдске школе, указујући и да родитељи нису упознати са критеријумом оцењивања.
Поједине школе увеле су принцип да наставници шаљу контролне по деци које сутрадан морају да врате, уз обавезан потпис родитеља, како би били сигурни да су информисани о резултатима. Драги Лукић, директор ОШ „Светозар Марковић“, каже за Данас да се родитељима мора омогућити редован увид у писмене провере знања и да је неприхватљиво то ограничавати.
– Ако сумњају да ће неко да преправља контролни или бодовање, наставници могу да га фотокопирају или да сликају мобилним телефоном, односно да то омогуће ђацима – каже Лукић.
За њега је невероватно да такве школе постоје, док Слободан Малушић, специјалиста педагогије и дугогодишњи директор ОШ „Ђура Даничић“ потврђује да је реч о честој пракси.
– Нажалост, има примера да се контролни преправља, али у питању је мањи број родитеља и ученика. Не може 29 родитеља бити кажњено, због једног лошег примера. Ако наставник сумња да се неко тако понаша, треба то да му стави до знања. Замислите какву поруку свом детету шаље такав родитељ, који треба да га учи моралности, тачности, истинитости. Лоши односи родитеља и наставника се негативно одражавају на учење. Сваки наставник има могућност да фотокопира контролни, ако сумња да ће га неко преправити и да фотокопију или оригинал пошаље родитељима – истиче Малушић.
На питање да ли наставници штите себе, јер би редовним увидом у контролне задатке родитељи могли свашта да пронађу, од грешака до непрецизно формулисаних или двосмислених питања, Малушић не види ништа спорно да им се укаже на пропусте, јер и међу родитељима има просветних радника.
– Зашто да наставник не призна грешку? Наставник мора да схвати да је стално на позорници и да је стално посматран, процењиван и оцењиван. Родитељ има и законско и морално право да зна шта је његово дете урадило, где је погрешило и да прати његово напредовање – истиче Малушић.
Пише: В. Андрић
Извор : Данас