Када се говори о неспоразумима на релацији породица-школа, ретко се запитамо какве су њихове улоге у дечјем одрастању данас.
У ери када нам је свака информација доступна, није луксуз доћи до сазнања о ономе што нас интересује, на један клик. Све више деце још у јаслицама почиње да овладава основним појмовима језика и математике, као и света који нас окружује, а ритам, покрет, цртање су природна потреба овог узраста. Деца која су прошла кроз предшколско образовање углавном већ имају основна знања о бројевима, словима, нека већ знају да пишу и читају, тако да школа није ни прво ни једино место где се стиче знање.
Улога породице и школе
С друге стране, улога породице се, такође, доста променила. Родитељи су све више одсутни у одрастању деце природом својих послова, а све више слободног времена им заузимају различити садржаји који се такође могу добити на један клик. Живимо у дигиталном добу и тога морамо бити свесни.
Школа се формално назива образовно-васпитном установом, и негде се подразумева да је њена примарна функција образовање, а да су васпитни део у већој мери обавили породица или предшколска установа пре него што је дете пошло у школу. То би значило да је дете самостално, одговорно и да уме да поштује основна правила боравка у једној формалној средини као што је школа, а да школа на ту основу надограђује образовање.
Што су приближнији ставови и вредносни системи у породици и школи, то је већа шанса да се дете у свему томе боље снађе. Ако се одговорност за било који проблем који настане пребацује са једних на друге, онда дете има неколико могућности: да буде збуњено, да буде под стресом, да се сакрије иза заштитника, да постане бунтовник итд.
Првенствена улога школе данас би требало да буде развијање критичког мишљења према свему ономе што се сазнаје, па и да се деца науче да не узимају здраво за готово сваку информацију до које дођу. Сем договорених и проверених знања које школа пружа, ученик треба да зна шта даље с тим и зашто је то важно, па чак и како да барата свим тим чињеницама које „мора да зна“ за оцену.
Да ли све петице значе да је дете успешно
Оцена је постала најважнији аспект читавог образовања и од како дете крочи у школу оцена је нешто што жели да освоји. Оцену изједначавамо са успехом, а успех са неком личном вредношћу, а императив је бити успешан. Нема ничег лошег у томе да неко буде успешан, напротив, само што учити децу да буду успешна не подразумева да увек морају имати све петице у дневнику. Бити успешан значи бити самосталан и одговоран, користити своје јаке стране и посвећено радити на својим слабим странама, дати свој максимум и желети да увек можеш више. Децу треба научити и томе шта када нешто не успеју, шта када погреше, шта када не ураде оно што је њихов задатак, шта када нешто не разумеју, шта када нешто не могу.
Ми данас често немамо времена ни да испратимо шта се све догађало у току једног дана, јер смо преоптерећени свакодневицом. Овај приступ захтева другачију породичну организацију и јаснију поделу улога и задужења унутар ње.
У савременим стиловима родитељства деца се штите од опасности које ни не постоје: детету се носи ранац јер је оно превише мало да га понесе, детету се не да да учествује у кућним пословима јер оно не уме то да уради, раде се домаћи задаци са (уместо) детета јер оно то не разуме, жалимо се на оцену коју је дете добило јер је наставник дао превише тежак тест итд. У суштини, не помажемо детету да се развија и да буде задовољно собом, већ покушамо да му склонимо препреке на путу.
Нити брижнијих родитеља, нити незадовољније деце у данашње време
Као што домаћи и контролни задаци треба да имају улогу да дете развије своје радне навике и да редовно учи, тако и задужења унутар куће треба да служе томе да дете постаје самосталније и одговорније и да преузме бригу о стварима за које је способно. Ако је дете већ као јако мало способно да преузме бригу о својим играчкама, сигурно је способно и да брине о томе да ли је понело све што му је потребно за школу и да ли је урадило свој домаћи задатак. Свакако је брже и лакше да ми све то урадимо уместо њих, него да дуго и упорно истрајавамо у намери да они сами науче шта је њихов „посао“, па и да направе грешку, забораве, прихвате последицу за то, науче нешто из тог искуства и иду даље.
Родитељи такође треба да се растерете притиска да ће се нешто страшно лоше десити ако не ураде нешто за своје дете. Ако дете има домаћи задатак, родитељ може да провери да ли је дете испунило свој „посао“ и завршило домаћи задатак, као и да помогне ако детету нешто није јасно, али не пре него што дете то само покуша, чак и по цену да погреши (и на грешкама се може пуно научити). Такође, ако је дете добило нижу оцену на тесту, родитељ може заједно са дететом да анализира тест и заједно дођу до тога где и зашто је дошло до грешке, тако да дете има шансу да следећи тест уради боље на основу онога што је закључило из овог искуства.
Сасвим је у реду да не мислимо на исти начин као што то раде наставници, али градиво је, ипак, више њихов фах. Било би добро да својој деци будемо родитељи и посветимо им квалитетно проведено заједничко време, а да их, што се школе и школског градива тиче више учимо да размишљају, повезују, закључују, примењују и напорно раде на стицању знања свакодневним радом и без одлагања за сутра. Кад год дете уложи неки труд и постигне успех, наградите га, научите га да само награди себе, јер успех се не подразумева, он је резултат посвећеног и редовног рада. Успех може бити добијање боље оцене него на прошлом тесту, разумевање нечега што раније није успевало да разуме, проналажење начина да уради тест за један час, освајање било које награде на такмичењу за које се дуго и посвећено спремало и још пуно тога што није оцена 5 у дневнику.
Аутор: Данијела Андрејић Мићовић, школски психолог