Pre nego što započnemo priču o ulozi roditelja u izradi domaćih zadataka, bilo bi dobro osvrnuti se na njihove ciljeve, vrste kao i to zbog čega su važni.
Čemu služe domaći zadaci?
Naime, osnovni cilj zadavanja i izrade domaćih zadataka bi trebalo da bude razvijanje radne navike kod dece, jedne veoma važne životne veštine za sve sadašnje i buduće poslove koje će dete biti u prilici da obavlja u životu. Priča je znatno šira od izrade samih zadataka, a kroz izradu i pomoć u izradi tih zadataka, decu veštimo i kako da se u budućnosti nose sa organizacijom svojih obaveza i kako da se snađu kad naiđu na neki problem.
Ko treba da radi domaći?
Postoje različite vrste domaćih zadataka, pa samim tim i pomoć koju deci pružamo prilikom njihove izrade ima različitu funkciju. Domaći zadaci jesu primarni “posao” samih učenika, a prava pomoć prilikom njihove izrade može imati višestruku korist za dete. Ono što po svaku cenu treba izbegavati jeste da zbog nedostatka vremena ili težine ili obima samih domaćih zadataka idemo linijem manjeg otpora i u većoj meri ubrzamo taj proces tako što veći deo diktiramo, sedimo pored deteta i pokazujemo kako se zadaci rade, napišemo par rečenica kao primer kako treba da se piše, čitamo tekstove kako bi ih deca zapamtila i sl.
Deca gradivo većinskim delom uče u školi, na časovima. Kod kuće dobijaju domaće zadatke za uvežbavanje pređenog gradiva, za uvežbavanje neke veštine, za razvijanje kognitivnih funkcija pamćenja, koncentracije, mišljenja, bogaćenje rečnika, pripremu za predstojeći kontrolni zadatak, ili kao pripremu za usmeno “odgovaranje”. Nakon završetka školskih obaveza, deci ostaje dobar deo dana za izradu tih domaćih zadataka, ali i za igru, relaksaciju, druženje, porodične obaveze itd.
Šta je, onda, uloga roditelja?
Deci prvenstveno treba pomoći prilikom organizacije vremena nakon škole da bi se deca u tome uspešno snašla, kao i da bi na vreme završila svoje obaveze, bez ostavljanja nagomilanih obaveza za poslednji trenutak što stvara dodatnu nervozu svih ukućana. Dakle, prvi savet jeste da zajedno sa detetom u okviru svojih i njegovih obaveza i slobodnog vremena napravite dobar plan dnevnih aktivnosti (preporuka je da se nakon školskih obaveza dete malo odmori, a potom vreme posveti izradi domaćih zadataka, sa kraćim pauzama između, a slobodno vreme iskoristi nakon toga za zabavu, igru, druženje itd.)
Vikend je malo relaksiraniji jer je mnogo više slobodnog vremena koje se može iskoristiti za sve to, ali se i domaći zadaci moraju završiti na vreme, bez odlaganja.
Pomoć u izradi domaćih zadataka može biti različita
Na primer, ako dete ima zadatak za provežba zadatke iz matematike, prvo ga treba pustiti da uradi samo šta ume i bez vaše pomoći, a ako nešto ne ume samo da uradi, ne treba sedeti sa njim i raditi zadatke, već mu dati smernice na osnovu onoga što je dete razumelo i primenilo prilikom provežbavanja, davati primere, ohrabriti ga da samo pokuša, pa i ako pogrešno reši zadatke, mogu se analizirati greške i pomoći detetu da samo uvidi i ispravi greške. Ako dete ne razume gradivo, onda možete pokušati da mu objasnite zadatke na konkretnim primerima kojih se setite ili na osnovu svog iskustva sa izradom sličnih zadataka kada ste vi bili učenik.
Kada su u pitanju zadaci gde se traži da dete nauči nešto napamet (npr. tablicu množenja, pesmicu, obrasce, definicije, godine itd.) možete detetu pomoći da nađe neki svoj sistem kako lakše pamti (da nađe određeno pravilo po kom se pamte proizvodi određenog broja, toga danas dosta ima na internetu), da napravi neki svoj vizuelni prikaz (kroz sliku, asocijaciju na delove definicije, podele), da uči strofu po strofu, pa da ih ponavlja u celini, a vi da ga na kraju preslišate, radi sticanja sigurnosti. Deca ponekad odustaju od pokušaja da urade samostalno domaći zadatak, jer unapred misle da nešto ne umeju ili ne znaju. Ako izrada zadataka nije produkt njihovog napora i razmišljanja, onda trag o urađenom zadatku ostaje veoma kratko zabeležen u mozgu, jer se nije povezao sa prethodnim iskustvima i nisu napravljene asocijacije u mozgu koje bi to znanje učinile trajnim i onda imamo situaciju da dete kod kuće “sve zna”, a kada dođe u školu dobije manju ocenu od očekivane.
Prilikom pisanja sastava ili drugih oblika pisanih radova, ukoliko postoji samo opšta tema, bez određenih smernica, možete detetu dati ideju o pisanju koja je povezana sa njegovim iskustvom ili nečim o čemu je čitalo, gledalo u nekim emisijama, uočilo u o svojoj okolini. Pomoć može biti i davanje nekoliko ključnih reči koje mogu dete voditi kroz pisanje. Pisanje razvija maštu, bogati rečnik, vežba organizaciju misli i upotrebu pravopisnih pravila. Nije jednostavno, jer ovde ne postoji jedno tačno rešenje na osnovu kog bismo znali da li je zadatak urađen dobro ili tačno.
Kada dete uči gradivo koje će biti tema usmenog ispitivanja na času, možete mu pomoći da uoči pravilnosti u gradivu, povezanost, sličnosti i razlike, da bi lakše zapamtilo suštinu. Previše je gradiva da bi se sve moglo naučiti napamet ( a ni naš mozak nije u stanju da trajno zadrži toliku količinu informacija ako se uče kao nezavisni podaci – potrebna je veza, smisao toga što se uči). Na kraju dete možete preslišati.
Dakle, prava pomoć prilikom izrade domaćih zadataka može detetu biti korisna u razvijanju radnih navika i dobre lične organizacije, usvajanju trajnih znanja, preuzimanju lične odgovornosti i podsticanju samostalnosti u radu.
A kad se uloga roditelja smanjuje
Što je dete starije, to se više osamostaljuje i ima manju potrebu da traži pomoć. Tu se pomoć roditelja više svodi na proveru da li su zadaci završeni i da li je nešto ostalo nejasno. Kao i za izradu domaćih zadataka, tako se ni ovde ne preporučuje da roditelj sedi sa detetom i „uči“. Do 5. razreda bi deca već trebalo da ovladaju veštinama izrade zadataka različitih vrsta, a pomoć je poželjna možda na samom prelasku iz 4. u 5. razred, radi prilagođavanja na predmetnu nastavu i veći broj nastavnika koji dete uče i procenjuju njegov rad. Već nakon mesec dana i nekih prvih iskustava deteta sa sadržajem predmeta, pristupom nastavnika i vrstama provere znanja, dete postupno treba sve više osamostaljivati u radu (negde oko prvog tromesečja dete u najvećoj meri treba da radi svoje zadatke samo, a roditelj samo da proveri da li su zadaci urađeni i da li je nešto ostalo nejasno). Ukoliko su radne navike formirane, dete ume da se dobro organizuje i prošao je period adaptacije na promenu, smanjuje se šansa da dete odlazi nespremno na nastavu ili da uči u poslednjem trenutku, dan pred test ili odgovaranje.
Autor: Danijela Andrejić Mićović, školski psiholog