Jedna od najupadljivijih protivrečnosti našeg savremenog društva jeste paradoks da smo u javnom i političkom životu naglašeno konzervativni, često čak i skloni kultu „čvrste ruke“, dok smo u školstvu i obrazovanju, naprotiv, prihvatili „ekstremne“ varijante liberalnih modela. Dok se u političkoj sferi priziva red, disciplina, hijerarhija i kazna, dotle se u učionicama promoviše „svet slobode“: ukidanje ocenjivanja kao merila, relativizacija znanja, nastavnik kao animator, igra umesto učenja, inkluzija bez kriterijuma, individualni ritmovi koji razaraju zajedničku disciplinu.
Ovaj paradoks nije slučajna greška, već simptom jedne dublje logike. Jer, društvo retko bira vrednosne paradigme spontano i nezavisno; ono ih usvaja onda kada postoji jasan interes određenih grupa koje imaju moć da definišu normu.
Dve strane istog mehanizma
Na prvi pogled izgleda nelogično da jedno te isto društvo podržava autoritarizam u javnom životu i anarhični liberalizam u školstvu. Ali ako se taj kontrast posmatra kao strategija upravljanja, onda on dobija svoju logiku. Autoritarni model politike obezbeđuje kontrolu odraslih građana, dok tzv. liberalni model školstva proizvodi buduće generacije koje neće imati ni znanje ni samosvest da tu kontrolu dovedu u pitanje.
Jedan od ključnih rezultata „školskog liberalizma“ jeste snižavanje obrazovnih standarda. Kada svako može da „uči svojim tempom“, kada ocenjivanje postaje beznačajno, kada se disciplina svodi na empatiju bez granica, ishod je predvidiv: nivelisanje prema najslabijem. To ne znači humanizaciju škole, već postepeno pretvaranje obrazovne institucije u socijalno prihvatilište. Takav model, navodno demokratski, u stvarnosti je duboko antidemokratski: on ukida mogućnost da znanje i rad stvore stvarnu mobilnost i jednakost šansi.
Istorijska perspektiva: od elitne škole do „zabavišta“
Naša škola je nekada počivala na relativno čvrstom sistemu: disciplina, jasno određeni zahtevi, precizni kriterijumi. Rezultat toga je umesto potčinjavanja, bilo oslobađanje – jer znanje dobijeno kroz napor davalo je individualnu snagu. Nije slučajno što su diplome iz perioda jugoslovenskog obrazovanja bile cenjene širom sveta, od onih majstorskih stečenih u Školi učenika u privredi (neki su nedavno preuzimanjem modela dualnog obrazovanja otkrili „toplu vodu“, prenebregavajući činjenicu da smo mi, upravo kroz ovaj model, tako nešto imali pre više decenija) do univerzitetskih. Danas, međutim, školski sistem gubi tu snagu upravo zato što je lišen autoriteta. Učitelj je postao „zabavljač“, a učenik potrošač pedagoških trikova.
Slika nastavnika sa Jutjuba, koji imitira magarca dok ga deca čupaju i udaraju, jeste bizarna i nadasve bljutava anegdota – ali mnogo više od toga – ona je paradigma jednog sistema. U tom kadru krije se sva simbolika savremenog školstva: nastavnik koji se samodestruiše da bi bio „zanimljiv“, i učenici koji se uče da autoritet nije nešto što se stiče znanjem i radom, već nešto što treba ismevati i podrivati.
Interes kao ključ objašnjenja
Zašto je baš ovaj model prihvaćen? Zato što on odgovara interesima. Ne interesima zajednice, već interesima pojedinaca i grupa koji imaju koristi od slabljenja školskog sistema. Za pojedince unutar zemlje – to su često oni koji su svoj profesionalni ili politički kapital izgradili na „modernim pedagoškim paradigmama“. Za spoljne centre moći – to je prilika da se preko finansiranja projekata i „reformi“ učvrsti uticaj i stvori zavisnost.
Ne treba tražiti zavere tamo gde vlada goli interes. Jačanje autoritarizma u politici služi kontroli društva, dok slabljenje škole proizvodi masu kojom se lakše upravlja. Tako se dva prividno suprotna modela spajaju u jedan mehanizam: čvrsta ruka nad odraslima i rastakanje kriterijuma za mlade.
Posledice: poraz obrazovanja, poraz društva
Cena ovakve politike je visoka. Slaba škola znači slab narod. Iz generacije u generaciju dobijamo mlade bez dubinskog znanja, bez sposobnosti kritičkog mišljenja, bez radne navike. To nisu „slobodni pojedinci“, kako ih reklamiraju „liberalni“ pedagoški manifesti, već upravo suprotno – to su idealni podanici, ljudi lišeni unutrašnje snage da postavljaju pitanja.
Slabljenje školstva jeste obrazovni, ali mnogo više civilizacijski poraz. Narod koji ne obrazuje svoju mladu generaciju lišava se budućnosti. On postaje sirovinska baza – u bukvalnom i u simboličkom smislu: jeftina radna snaga i lako „upravljiva“ masa.
Zato, paradoks između konzervativnog društva i liberalnog školstva zapravo i nije paradoks u pravom smislu reči, već deo iste strukture. Autoritarizam i anarhični liberalizam nisu suprotnosti, već komplementarne strategije upravljanja. Jedno disciplinuje odrasle, drugo onesposobljava mlade. U sredini koja pristaje na to, škola prestaje da bude mesto znanja i postaje instrument kontrole – i to bez represije, već samo zato što se iznutra razara.
Zbog toga pitanje budućnosti školstva daleko nadilazi pedagoški problem u užem smislu – to je političko i nacionalno pitanje od prvog reda. Bez jake škole nema jakog društva. Onaj ko to zaboravi, pre ili kasnije, postaje samo statista u tuđem scenariju.
Autor je prof. srpskog jezika i književnost iz Bora