Tog dana smo proveli nekoliko sati na plaži kada je vreme iznenada počelo da se pogoršava i odlučili smo da krenemo nazad. Brzo sam skupljala lopatice i kantice i držeći vlažne maramice u rukama pokušavala da ubedim mog dvoipogodišnjeg sina da je dobra ideja da napusti plažu. Za to vreme moj muž kaskao je iza sklapajući plastične stolice i noseći našu uplakanu bebu od 4 meseca. Dok smo klipsali kroz pesak, primetila sam da stariji čovek gleda na nas i čuli kako šapuće svojoj ženi: „Sećaš li se draga? To su bili dani… zar ne?“
Ukopala sam se – ne fizički (jer bi mi odletele plastične igračke a dete potrčalo za njima) već iznutra, u sebi, a kada smo se vratili do auta rekla sam mužu šta sam čula. Nije bilo pravih suza, mada poznajući sentimentalnu sebe, ne bi bilo čudo da sam zaplakala. Tada sam shvatila. Ovo su ti lepi dani. Mi SADA živimo u njima
Upravo sada.
To je bio snažan podsetnik za mene kao majku. Posebno kao majku koja je, u to vreme, bila samo četiri meseca majka sa dvoje dece i koja se prvih osam nedelja posle rođenja drugog sina pitala kako na zemlji iko normalan ima više od jednog deteta. Bilo mi je zaista potrebno neko vreme da uđem u kolosek i bilo je više od nekoliko jutara kada sam morala da se nateram da ustanem zbog dečjeg plača i još više popodneva kada sam se pitala da li je rano za čašu vina.
Balansirala sam između peglanja i rasporeda dremki sa beskrajnim rutinama pred spavanje, što čini dug dan, u koji treba ubaciti i hranjenje cele porodice i održavanje kakvog takvog odnosa sa suprugom. Dodajmo tu i kupovinu namirnica, spremanje ručkova i beskrajno skupljanje igračaka. Zauzetost oko svih tih sitnica počinje da isteruje lepotu svega toga. Veoma lako se izgubi saznanje o tome kako je magično to vreme kada si u centru zbivanja, tako da me je komentar tog čoveka podsetio da su dani u kojima su moja deca mala, upravo oni dani za kojima ću u budućnosti žaliti što su prošli.
Umesto da vidi haos i anarhiju, taj čovek sa plaže je nas video kao lepa sećanja na svoju sopstvenu porodicu. Mi smo bili njegova nostalgija.
Učenje na nošu, beskrajni prohtevi oko užine i njeno kasnije prosipanje, borba oko zakopčavanja u auto-sedištu – to nisu najbolji momenti jednog dana, ali negde između prvog bebinog osmeha i urnebesnih komentara koje samo klinci mogu da smisle, nalazi se kombinacija neverovatnog i predivnog životnog iskustva.
Sledeći put kada vaše dete bude namerno bacalo plastični vatrogasni kamiončić u glavu svog brata-bebe nakon što su oboje odbili da spavaju popodne a vi ste tek uveče shvatili da ste zaboravili da odete u prodavnicu, samo se nasmešite i kažite sebi: „Čoveče, kako su ovo lepi dani!“
Priredila: Andrijana Maksimović