”Ko se seli taj se ne veseli” izreka je koja nam je svima dobro poznata. Posebno onima koji su selidbu iskusili. I kad ovo izgovaramo, uglavnom mislimo na sav taj veliki posao koji selidba sobom nosi. A ređe na to kako emotivno preživeti period prilagođavanja. Za decu ponekad verujemo da su prilagodljiva i da će oni to lako podneti, ali da li je baš tako?
Baš je o toj temi odlučila da piše za one najmlađe Aleksandra Jovanović, poznata po svom više puta nagrađivanom romanu za tinejdžere Petra je stvarno otišla.
Slikovnica o toj velikoj promeni, o selidbi iz sela u grad, zove se Lena i puž. Topla, nežna sa ilustracijama koje su na Sajmu knjiga proglašene najlepšim, ova knjiga brzo je našla put do dečjih polica. O njoj razgovaramo sa mladom autorkom Aleksandrom Jovanović koja još nije napunila ni 30 godina i još mlađim ilustratorom Jakšom Lakićevićem.
Ovo je treća knjiga koju ste napisali za decu, ali prva slikovnica. Otkud ideja da se obratite najmlađoj publici i da li ćete nastaviti dalje u tom pravcu?
Aleksandra: Ideja za slikovnicu rodila se u Zagrebu, u septembru prošle godine, na seminaru posvećenom upravo književnosti za najmlađe. A sama priča nastala je iz ličnih iskustava. Dok sam razmišljala o stanu u kom sam odrasla, a u kom odavno ne živim, setila sam se kako je to bilo kad sam se prvi put uselila. Kako je bio čudan taj prelaz iz kuće sa dvorištem na osmi sprat visoke zgrade. Za mene tada jako visoke. Kada smo urednica Maša Tomanović, ilustrator Jakša Lakićević (s kojim sam već sarađivala na romanu Petra je stvarno otišla) i ja krenuli da radimo na slikovnici, shvatila sam koliko je teško pisati za najmlađe, a ta težina naravno dolazi iz varljivosti sopstvenih sećanja i, možda, generalno iz tvrdoglavosti. Na primer, vi se sećate neke situacije iz detinjstva, otprilike znate kako ste se osećali, a onda na to nadograđujete priču, racionalizujete imajući u vidu sva svoja iskustva i na kraju zaključujete: ja sam tada mislila tako i tako i bila svesna toga i toga. Što je prosto nemoguće. Dosta sam radila na tome da otklonim sve te odrasle slojeve kako bi ostala samo jezgrovita priča. Htela sam što manje reči, što manje objašnjavanja i da deca zajedno s Lenom prolaze sve, bez naratora koji zna više od svih.
Ne znam šta će biti u budućnosti, ali svakako bih volela da ponovim ovako nešto. Videćemo.
Knjiga se čita brzo, ali ostavlja jak utisak. Lena je doživela veliku promenu i trebalo je snaći se u tome. Koliko smo spremni, i kao pojedinci i kao društvo, da podržimo one kojima je pomoć potrebna, posebno kada su u pitanju osobe koje su nam potpuni stranci, kao što je to učinila Lenina nova drugarica?
Aleksandra: Promene su deci strašne, i to s razlogom. Mi odrasli imamo više iskustva, pa bi trebalo da umemo da prepoznamo promenu koja će doneti dobro. Ipak, izgleda da neki to i dalje ne razumeju. Način na koji je devojčica odmah priskočila Leni u pomoć karakterističan je za decu – to je za njih vrlo logično postupanje. Ono što je dobro u našem društvu jeste talas ovih mladih ljudi, prvenstveno mislim na studente i srednjoškolce, ali i na sve građane koji svakog dana u proteklih godinu dana pokazuju kako uz te velike reči, istinu i pravdu, ide pre svega ljubav prema drugome – i poznatom i nepoznatom. Snaga je zaista u zajedništvu i hvala studentima koji su nas na to podsetili i konačno nas pokrenuli.
Učimo li decu tome dovoljno?
Aleksandra: Ono što opažam i saznajem u razgovoru s drugima ili iz medija jeste iskreno iznenađenje i oduševljenje kada je u pitanju plemenitost kod dece. Čini mi se da smo se navikli na zlo i nasilje toliko da nam nešto dobro dođe kao izuzetak. S jedne strane, osvešćivanje problema je neophodno. Vršnjačko nasilje, na primer, neće nestati ako zatvorimo oči. Ali sama plemenitost ne bi trebalo da nas iznenađuje, već da se podrazumeva. Naravno, da bi se to desilo i mi moramo da je primenjujemo i pokazujemo, svakog dana.
Strah od promene nije nešto neobično, on je normalan i prirodan. Mogu li se deca (i odrasli) naučiti da njime dobro upravljaju? I možda čak da se promeni raduju?
Aleksandra: Deca će se radovati samo ako se i roditelji iskreno raduju. Jer deca mogu da veruju u Deda Mraza, čarobnjake i veštice, ali će detektovati laž, nesigurnost i sumnju kod odraslih. Za decu često kažemo da su naivna, a ona samo otkrivaju svet oko sebe najbolje što mogu, uz sve ono što vide i čuju. Na mnoge stvari ne možemo da utičemo, i to su one promene koje niko ne voli, kao što su smrt i gubitak. Ali tu su i one koje deluju nedostižno, a zapravo nisu. Možda je to ono čemu treba učiti decu – svemu onome što mogu i imaju prava da ostvare. I da se sa nepravdom nikada ne mire.
Ilustrator koji je za svoj rad na slikovnici Lena i puž dobio i nagradu ovogodišnjeg Sajma knjiga, Jakša Lakićević, na naše pitanje kakav je osećaj sa svega 26 godina dobiti ovakvu nagradu skromno kaže:
Uvek je lepo kada knjiga na kojoj ste radili dobije nagradu, pogotovo kada je u nju uložen višemesečni trud i rad. U ovom slučaju je to ULUPUDS-ova nagrada, što je meni posebno drago, i zbog čega sam i odlučio da je prihvatim na ovogodišnjem Sajmu knjiga, koji je prošao poprilično neslavno. Mislim da je dvadeset šesta godina pravi trenutak za ovu nagradu, pošto nisam siguran koliko ću još dugo moći sebe da nazivam mladim dizajnerom/ilustratorom.
Koju emociju ste prvenstveno hteli da prenesete malim čitaocima dok ste Aleksandrinim likovima davali oblik?
Jakša: Kroz ovu slikovnicu provlači se mnogo različitih emocija – strah, tuga, razočaranje, sreća – a moj zadatak je bio da ih kroz ilustraciju prenesem mladim čitaocima i tako im olakšam da bolje shvate tekst. Ilustracija je u ovoj slikovnici veoma važna jer služi kao neka vrsta oslonca tokom čitanja priče. Pored pokreta i mimike, koji najbolje prikazuju emocije, pri ilustrovanju sam koristio ambijent i prostore kako bih bolje prikazao osećanja glavne junakinje. Na primer, kada Lena prvi put dolazi u grad, oseća strah od novog mesta i selidbe, samim tim, zgrade su izuvijane i kolor tamniji. Kako glavna junakinja skuplja hrabrost, tako se i svet oko nje vraća u normalu. Mislim da je to možda i najbitnija poruka ove slikovnice.
Šta vam je bio najveći izazov dok ste ilustrovali ovu slikovnicu? Šta je bilo najteže, a šta najzanimljivije?
Jakša: Najveći izazov je sigurno bio prilagođavanje stila ilustracije mlađem uzrastu, a u isto vreme očuvati u njemu nešto jedinstveno. Kao najzanimljiviju bih izdvojio sekvencu sna, gde se junakinja spušta niz tobogan kroz imaginarni grad. Rekao bih da je to i Aleksandrina i moja omiljena scena.