Roditeljsku vlast i silu treba koristiti kao dragocenost, ne rasipajući ih na svakom koraku, već ih primenjujući retko i razumno. Apelovati na odgovornost i odraslost deteta veoma je korisna stvar. Ako detetu kažete: „Ti si već odrastao, uskoro ćeš krenuti u školu, skupi, molim te, igračke“ – to će bez sumnje biti efikasnije od vike: „Odmah da si to sklonio!“ Zato su na selu deca postajala odrasla već sa dvanaest godina, jer su se prema njima odnosili kao prema odraslima i imali su poverenja u njih kao u odrasle ljude.
Najprimitivnije shvatanje slobode jeste mogućnost da čovek radi sve što hoće. Ali svaki čovek koji razmišlja o ovoj temi shvatiće da je sve daleko složenije. Jedan moskovski sveštenik je govorio da zapovesti nisu zabrane, već saobraćajni znaci, zastavice koje opkoljavaju iskopanu rupu na putu. „Oprez, ovde je opasnost!“ – kažu oni. Svako ko se kreće putem slobodan je da ignoriše ogradu i znakove, ali tada za njegov život niko nije odgovoran. Isto nas tako i zapovesti upozoravaju: pažnja, to je greh; čineći ga vi izlažete dušu i telo opasnosti. Svaka moralna zabrana, ograničavajući našu slobodu u malom, čuva nas od velike neslobode, a ponekad i od ropstva….Siguran sam da nikome ne treba objašnjavati šta je to zavisnost od droga; kakva je to još sloboda? Ili druga stvar. Čovek koji živi razvratno u potpunosti sebe lišava slobode. On više ne može da živi bez te strasti, makar u mislima, da i ne govorimo o opasnosti da dobije specifične bolesti. Rana polna raspuštenost vodi impotenciji već u mladalačkim godinama. Na primer, u Americi je to veoma rasprostranjena pojava. Ne ograničavajući sebe u detinjstvu i mladosti, možemo se vrlo brzo potpuno lišiti mogućnosti da posedujemo polni život.
Ili takve zapovesti, kao što su: ne ubij, ne ukradi. Tu je uopšte sve krajnje jasno. Ubice i lopove lišava slobode sama država. I kakvu god strast da uzmemo, plata za nju je gubitak slobode i ropstvo. Da, ti si slobodan da učiniš greh i zločin, ali znaj da posle toga više nećeš biti slobodan. Zabrana se ne treba bojati. Sav naš život se sastoji od njih. Krivični zakon su sve same zabrane. Saobraćajna pravila su sve same zabrane. Čak i zakoni fizike i prirodni zakoni uopšte sadrže zabrane. Sećate se, u školi, na času hemije: „Najpre voda, a zatim kiselina, inače će se dogoditi velika nesreća“. Neki razmišljaju ovako: zabranjeni plod je sladak i, zabranjujući ga, mi izazivamo kod dece povećano zanimanje za zabranjeni predmet.
Dostupnost je uvek dovodila do neumerenosti. Među uzrocima narkomanije i alkoholizma kod savremene omladine istraživači pominju u prvom redu ne odsustvo dokolice ili druge činioce, već pristupačnost alkohola i droga. Tako da su zabrane dobra stvar ako su razumne. I to je veoma važno – sugerisati detetu da zabrana nije kazna; to su pravila po kojima žive ljudi, računajući tu i odrasle. Samo to što mi lično (odrasli) živimo po čvrstim pravilima i ne kršimo ih, može biti potvrda naših reči. Kada tražimo od deteta da ne puši a sami pušimo, da ne psuje, a sami ružno psujemo i tako dalje, to je onda apsolutno besmislena stvar.
Gresi koje čine roditelji dete će obavezno pokušati i samo da učini. Čineći rđav postupak, otac ili majka daju deci dozvolu da čine to isto. Ako otac (to jest, odrastao čovek, autoritet) tako radi, zašto ne bih mogao i ja?
Ali zabrane ne smeju biti besmislene. Njih ne sme biti suviše. Dete ima pravo da zna zašto se to ne sme činiti. Roditeljsku vlast i silu treba koristiti kao dragocenost, ne rasipajući ih na svakom koraku, već ih primenjujući retko i razumno. Već sam pominjao da se beskrajno „ne možeš“, „ne smeš“, „stidi se“ pretvaraju u neki šum, u zvučnu pozadinu, te deca potpuno prestaju da ih čuju.
Čak i u malom detetu treba poštovati čoveka. Deca to veoma cene. Ako mu kažete: „Ti si mi već odrastao, uskoro ćeš krenuti u školu, skupi, molim te, igračke“ – to će bez sumnje biti efikasnije od vike: „Odmah da si to sklonio!“ Apelovati na odgovornost i odraslost deteta veoma je korisna stvar. Zašto su na selu deca postajala odrasla već sa dvanaest godina? Zato što su se prema njima odnosili kao prema odraslima i imali su poverenja u njih kao u odrasle ljude.
U vezi s tim pomenimo da je besposličenje pogubno gotovo u svakom uzrastu. Deca zbog nerada počinju, što se kaže, da „dangube“. Umni rad u kući ili u kružocima i studijima, srazmerni fizički rad, čitanje – to je ono što je potrebno deci. Da ona ne bi imala vremena za obest i greh, treba ih opteretiti. Naravno, u porodici sa više dece to se rešava daleko jednostavnije. Poštujući dete, ne smemo biti njihovi robovi. Deca mogu da budu prepredena. Ona dobro zapamte kakve smicalice prolaze i kako manipulisati roditeljima, znaju oni to bez ikakvog Karnegija. Tu su svakako neophodni strogost i doslednost. Ako nešto zabranjujemo, treba to da dovodimo do kraja, a ne da padamo na moljakanja, umorivši se od dečijeg cmizdrenja. Roditelji moraju da nastupaju u jedinstvenom frontu. Ako je tata nešto zabranio, a mama, sažalivši se, to dozvoljava – onda je to anti-pedagogija. Sva deca su hirovita, ali to ne sme da se pretvara u sistem. Hirovi se događaju, po pravilu, zbog toga što deca znaju da nešto svoje mogu da postignu suzama i cmizdrenjem.
Tu je važna profilaksa. Ako dete zna da na taj način ništa neće postići, manje će biti hirovito. Ne znam je li to pravilno ali ja i moja supruga ponekad primenjujemo metod zagovaranja, to jest, kada se deca jogune i postaju ćudljiva, trudimo se da ih prebacimo na drugu temu i odvučemo na nešto drugo, ponekad ona traže jedno, a mi im dajemo drugo. Ali ne ispunjavamo zahtev ćudljivog deteta. To često pomaže. Uopšte, s detetom treba umeti razgovarati, objašnjavati mu i tada će biti manje nesporazuma. Ponekad se hirovi događaju od umora ili od nerazumljive i neuobičajene situacije i tu je tim više potrebno objašnjenje.
Autor: sveštenik Pavle Gumerov