Скоро годину дана након што се први пут појавила сумња да градски просветни инспектор Дејан Душановић избегава да поступи по закону у случају Ирене Миловановић, директорке Основне школе „Бранко Радичевић“, прича је добила нови обрт — али не и помак. Душановић јесте, почетком марта ове године, поднео прекршајну пријаву против Миловановићеве, међутим та пријава, према писању Југпресса, већ пет месеци стоји нерешена у Прекршајном суду у Врању.
Шта се дешава
Спор је везан за начин на који је школа решавала питање технолошког вишка. Према наводима, Миловановић је уместо да наставнику Братиславу Христићу, који је проглашен технолошким вишком за 50 одсто радног времена, понуди то радно место у складу са Законом о основама система образовања и васпитања и Посебним колективним уговором, запослила лице са евиденције Националне службе за запошљавање.
Христић је због тога још прошле јесени покушао да покрене прекршајни поступак против директорке, али је Прекршајни орган у Врању ту пријаву одбацио, уз образложење да је за покретање поступка надлежан градски просветни инспектор, а не појединац. Пуномоћник наставника је тада најавио кривичну пријаву против инспектора Душановића, тврдећи да он намерно не поступа јер је Миловановић активисткиња владајуће СНС и да трпи притисак страначких структура у граду.
Десет месеци касније, испоставило се да је инспектор ипак поднео прекршајну пријаву — али она, према свему судећи, стоји у „фиоци“ суда. Југпресс се мејлом обратио председници Прекршајног суда у Врању Марији Јовановић са питањима о току поступка, али одговор до објављивања текста није стигао.
Анализа: где је запело и зашто то није безазлено питање
Шта је, поред административног кашњења од пет месеци на покретање прекршајног поступка, проблем у овом случају?
Прво, постоји временска и логичка недоследност у понашању саме инспекције. Ако је Душановић заиста био дужан да поступи по пријави још прошле јесени — када га је, према наводима пуномоћника Христића, теретила и могућност кривичне пријаве — онда чињеница да је прекршајну пријаву поднео тек почетком марта отвара питање шта се дешавало у међувремену и да ли је притисак јавности (најава кривичне пријаве) био тај који га је покренуо на акцију, а не редовно вршење дужности.
Друго, сумње о политичкој заштити директорке не долазе ниоткуда: Миловановић је, према писању Југпресса, добила сагласност министра просвете за избор на место директорке упркос томе што је Министарству, како се наводи, стигао допис који указује на кршење закона о решавању технолошких вишкова. Ако је тај навод тачан, онда се линија могућег изостанка одговорности не зауставља на локалном нивоу — она сеже и до републичког министарства, које је имало прилику да спречи именовање, а није то учинило.
Треће, само ћутање суда додатно храни сумње, без обзира на то да ли је оправдано процедуралним разлозима или нечим другим. У средини у којој се већ сумња на политички утицај, сваки месец без помака функционише као потврда те сумње у очима јавности — чак и ако је стварни узрок бирократска инерција, а не намерна заштита.
Коначно, случај отвара шире питање о механизмима контроле просветних инспектора: ко надзире да ли инспекција ради свој посао, и коме се грађанин обраћа када посумња да надлежни орган штити, а не кажњава? Одговор Прекршајног суда, када (и ако) стигне, биће само делимичан одговор на то питање — суштински проблем надзора над инспекцијским органима тиме остаје отворен.