Skoro godinu dana nakon što se prvi put pojavila sumnja da gradski prosvetni inspektor Dejan Dušanović izbegava da postupi po zakonu u slučaju Irene Milovanović, direktorke Osnovne škole „Branko Radičević“, priča je dobila novi obrt — ali ne i pomak. Dušanović jeste, početkom marta ove godine, podneo prekršajnu prijavu protiv Milovanovićeve, međutim ta prijava, prema pisanju Jugpressa, već pet meseci stoji nerešena u Prekršajnom sudu u Vranju.
Šta se dešava
Spor je vezan za način na koji je škola rešavala pitanje tehnološkog viška. Prema navodima, Milovanović je umesto da nastavniku Bratislavu Hristiću, koji je proglašen tehnološkim viškom za 50 odsto radnog vremena, ponudi to radno mesto u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Posebnim kolektivnim ugovorom, zaposlila lice sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje.
Hristić je zbog toga još prošle jeseni pokušao da pokrene prekršajni postupak protiv direktorke, ali je Prekršajni organ u Vranju tu prijavu odbacio, uz obrazloženje da je za pokretanje postupka nadležan gradski prosvetni inspektor, a ne pojedinac. Punomoćnik nastavnika je tada najavio krivičnu prijavu protiv inspektora Dušanovića, tvrdeći da on namerno ne postupa jer je Milovanović aktivistkinja vladajuće SNS i da trpi pritisak stranačkih struktura u gradu.
Deset meseci kasnije, ispostavilo se da je inspektor ipak podneo prekršajnu prijavu — ali ona, prema svemu sudeći, stoji u „fioci“ suda. Jugpress se mejlom obratio predsednici Prekršajnog suda u Vranju Mariji Jovanović sa pitanjima o toku postupka, ali odgovor do objavljivanja teksta nije stigao.
Analiza: gde je zapelo i zašto to nije bezazleno pitanje
Šta je, pored administrativnog kašnjenja od pet meseci na pokretanje prekršajnog postupka, problem u ovom slučaju?
Prvo, postoji vremenska i logička nedoslednost u ponašanju same inspekcije. Ako je Dušanović zaista bio dužan da postupi po prijavi još prošle jeseni — kada ga je, prema navodima punomoćnika Hristića, teretila i mogućnost krivične prijave — onda činjenica da je prekršajnu prijavu podneo tek početkom marta otvara pitanje šta se dešavalo u međuvremenu i da li je pritisak javnosti (najava krivične prijave) bio taj koji ga je pokrenuo na akciju, a ne redovno vršenje dužnosti.
Drugo, sumnje o političkoj zaštiti direktorke ne dolaze niotkuda: Milovanović je, prema pisanju Jugpressa, dobila saglasnost ministra prosvete za izbor na mesto direktorke uprkos tome što je Ministarstvu, kako se navodi, stigao dopis koji ukazuje na kršenje zakona o rešavanju tehnoloških viškova. Ako je taj navod tačan, onda se linija mogućeg izostanka odgovornosti ne zaustavlja na lokalnom nivou — ona seže i do republičkog ministarstva, koje je imalo priliku da spreči imenovanje, a nije to učinilo.
Treće, samo ćutanje suda dodatno hrani sumnje, bez obzira na to da li je opravdano proceduralnim razlozima ili nečim drugim. U sredini u kojoj se već sumnja na politički uticaj, svaki mesec bez pomaka funkcioniše kao potvrda te sumnje u očima javnosti — čak i ako je stvarni uzrok birokratska inercija, a ne namerna zaštita.
Konačno, slučaj otvara šire pitanje o mehanizmima kontrole prosvetnih inspektora: ko nadzire da li inspekcija radi svoj posao, i kome se građanin obraća kada posumnja da nadležni organ štiti, a ne kažnjava? Odgovor Prekršajnog suda, kada (i ako) stigne, biće samo delimičan odgovor na to pitanje — suštinski problem nadzora nad inspekcijskim organima time ostaje otvoren.