Разговор захтева, пре свега, разумевање. Да бисмо разумели шта нам неко говори, морамо бити онај тас који држи равнотежу, а не правити још већу емотивну буру.
Шта то практично значи?
Замислите да сте, рецимо, чули да је неко вашем детету ударио шамар, да га/је неко повредио, понизио… Шта је прво што ћете урадити?
Логична реакција би била да прво избројите до 10 и кажете: „Сваки проблем има решење. Полако ћемо.“
Научите ово напамет!
Да ли смо обавезни решење да држимо у рукаву и истресемо га за 30 секунди? Не!
Такво решење је у 90% случајева погрешно.
Зато је најважније да будемо стабилни, тактични, промишљени и да чврсто стојимо на ногама, чак и када нам душа искаче из сопствене коже. То је оно што је потребно деци у тешком тренутку – чврст ослонац.
Искусни психолог, Најџел Лата поручује родитељима: „Буди стена, а не море“ .
Нико не воли да буде усамљен у трауми, да буде једини који је доживео нешто њему страшно. И, иако му је жао сапатника, ипак је лакше делити муку, него бити једини ком су запале лоше карте.
Сви смо чули и за понижења и за силовања, за убиства, вршњачко насиље, неправде… И не треба да се правимо да није тако и да не постоје. Није добро оставити пред децом утисак да смо „расли у саксији“.
Дакле, ружне ствари се дешавају и то ћемо тешко потпуно променити. Деца то треба да знају. Ниси једини у проблему, живот је вртешка, после кише дође сунце. Решићемо и овај проблем.
У озбиљним проблемима, одрасле штити адвокат. На њега се ослањају, у његово знање, способност и моћ верују. Замислите ситуацију у којој му испричате да су вас претукли, јер од њега очекујете савет и помоћ, а он почне да плаче или да бесни: „Не брините, идем тамо, све ћу их побити!“.
Колико би вам то улило наде у повратак нормалном и мирном животу? Ми смо дечји адвокати.
Дакле, занимају нас сви детаљи, а ми имамо „покер фејс“. Узимамо у обзир шта је било пре и после немилог догађаја и обавезно – ко је све био присутан.
У зависности од ситуације, одаберите неки од корака (или више њих):
– позовите особу која је била присутна, да проверите како је она доживела ту ситуацију (а не да ли наше дете лаже – исто је, али боље звучи)
– одвојте поступке од актера! „Пера и Мика су ме дирали“. Морамо тачно знати шта је ко урадио, појединачно, а не групно.
– зовемо учитеља/одељенског старешину/тренера.. да закажемо разговор. Тамо пуно питамо, а мање причамо и не изводимо прерано закључке. Опет бројимо до 10 (још боље до 1000).
– ако је неко оптужио дете, питамо за тачне реченице и поступке, а не за „општи утисак“ повређеног.
– ако је наше дете повређено, такође је добро знати тачне поступке и речи насилника, јер „дирао ме“, „малтретирао ме“, „понижава ме „… може ићи од „ружан ти је цртеж“ до „заклаћу те“. Не смемо се ослањати на нашу машту и визију, требају нам чињенице.
– питајте дете да „одигра“ те сцене. (ако је примерено, а код насиља јесте)
– у разговору са децом наведите примере за које знате, па подстакните децу да причају шта су они видели, чули, доживели… Заједно анализирајте.
– постоје начини да добијете бесплатну помоћ за сваки проблем. Назовите, питајте за савет људе којима је посао да решавају овакве ситуације – предшколска/школска педагошко психолошка служба, С. О. С. телефони, које не позивамо само када нам је живот у опасности, већ за савет и у блажим проблемима, полиција, центар за социјални рад, развојно саветовалиште Дома здравља…
Е сад, ако вас је заболео стомак од савета да се неком ван своја четири зида обратите за помоћ, то из вас говори прабаба, која каже: „не износи прљав веш из куће“. Уз то и „одрасли су увек у праву“, добили смо много силованих девојака, а „прљав веш“ је сакривен због стида, страха и традиције.
– увек утврдите и КО је рекао, а не само ШТА је рекао.
Када прикупите аргументе, погледе из више углова, оправдања, доказе, када су се смириле страсти. Правите тактику заједно са дететом.
Да би процес решавања успео, свакога дана говорите (знам да то осећате, али дете не зна) да волите дете баш такво какво јесте, да сте храбри и спремни на проблеме, да не треба да вас чува од стреса прећуткивањем. Да ћете се за сваку реакцију која се њега тиче, прво консултовати и заједно одлучити. Да не мора да се окреће и проверава – ви сте сигурно иза! Безусловно и доживотно.
– реците детету да се не боји ничијих претњи, јер га ви нећете одати. Реците да су претње обично страшне – „ако некоме кажеш, убићу те“, али празне и да ћутање није решење.
Пазите се и овога:
Дешава се да тек када дете почне да прича неке страхоте или о свом здрављу, родитељи сав посао оставе и са пуном пажњом слушају, а све до тада не примећују дете. То може бити окидач да дете преувеличавава догађаје око себе, измишља и манипулише, за још мало пажње.
Да ли то значи да 24/7 морамо седети и слушати шта дете има да каже.. Не, никако, јер ћемо тако убрзо умрети од глади или од нервозе, већ некад овако, некад онако, али УВЕК БЕЗ ДРАМЕ.
Превенција:
ПИТАЈТЕ, ПИТАЈТЕ И ПИТАЈТЕ… децу, наставнике, тренере, педагоге, психологе, комшије, родитеље другара, искусније родитеље, бабу, деду, маму, тату… разговарајте отворено.
Пазите:
Ко је са децом, ко их вози на тренинг, а не само ко их тренира. У чију кућу иду, пазите на пријатеље које пуштате у кућу, пазите на људе из окружења који су порочни, који имају ниску самоконтролу, децу склоните од људи којима често „пада ролетна“, код којих осећате агресију, бес, изражено незадовољство окружењем, собом. Такви људи ходају по жици, са које ће можда пасти „на дете“.
Ако мене питате, посаветујете децу, а поготово тинејџере да НИКОГА не пуштају у кућу док нисте ту или бар док му не најавите посету. Нема разлога да НЕНАЈАВЉЕНО долазе кумови, ујаци, комшије, тренери. (верујте да има основа за то)
Учите децу да у лифт не улазе сами са једном особом, да не иду мрачним улицама НИКАДА, да не иду да виде туђе кућне љубимце, у ауто не улазе никада ако мама и тата не знају. Договорите лозинку. Овде прочитајте како.
Нека дете има бар 3 броја која зове када је хитно, а не да зна само мамин.
Пре него што ишта пресечете, а поготово осудите дете, хиљаду пута измерите.
И слушајте да ли плитко дишу, гледајте њихове окице… Ту све пише.
Аутор: Снежана Голић, педагог и оснивач развојног центра Фактор у Новом Саду