У четвртак је, у емисији „Просвета има реч” на телевизији Коперникус гост био Дејан Стевановић, професор технике и информатике, мастер за образовне политике. Тема емисије била је „Имамо ли довољно информација о информатици?”
Емисију можете погледати ОВДЕ.
Координатор радне групе за редефинисање наставе информатике потрудила се да одговори на сва питања и критике на рачун реформисања предмета ТИО и увођења Информатике као обавезног предмета. Одговор се налази у наставку.
„Највећи проблем који је пред нас постављен јесте то што немају сви ученици једнаку могућност да стекну дигиталне компетенције и ово је нешто што треба поставити на врх лествице. Управо то је оно што нас је и подстакло на целокупан овај рад и предлог који је из тога проистекао.
На почетку бих желела да одговорим на питања која су постављена током емисије, а односе се на рад радне групе. Рад радне групе је описан као рад „наврат-нанос“. Постављено је питање како је све то било могуће реализовати за кратко време и зашто је у свему учествовала радна група, а не Заводи. Нећу се сложити са изнетим мишљењем су стручна друштва укључена у креирање промена од 2007. године што је „out of date“. Стручна јавност, истина је, већ 7-8 година расправља о томе, настоји да се избори за осамостаљивање и обавезност предмета информатика, па и сам НПС је пре три године усвојио Смернице за примену ИКТ у настави, али ни оне не садрже конкретна технолошка и софтверска решења. Та 2007. година је помињана у контексту тога да актуелни програм информатике у предмету ТИО датира из 2007. и ту смо сагласни да је технологија из тог времена више него застарела. Дакле, са креирањем промена започето је много раније, а временски оквир у којем је сам предлог настао није гаранција квалитета. И до сада смо имали много случајева да радне групе раде и месецима (па и годинама), а да не изнедре ништа или да резултат буде нешто лошег квалитета. Оно што је уграђено у овај предлог је најсавремније могуће.
Ова радна група састојала се од наставника – практичара зато што они најбоље познају конкретну наставну праксу, представника факултета, а у рад радне групе били су укључени и представници ЗУОВ-а. Жао ми је што се колега Стевановић, мастер образовне политке, није јавио за рад у радној групи, те би тако његове врхунске компетенције могле да буду у служби унапређења образовања. Сви чланови су могли да се увере, а уколико колега Стевановић жели, може и он – транспарентност је апсолутна, јер су све дискусије на форумима, све видео-конференције, све историје измена дељених докумената и даље доступне, тако да може да се увери у генезу сваке идеје и документа.
Дакле, није постојало унапред припремљено решење које је креирао неко други (ММФ и сл.). За сваки креирани документ постоји читава историја промена, дискусија и размена мишљења. Свако ко жели у то може да се увери. Штавише, увредљиво је за све оне наставнике и универзитетске професоре који су конкурисали својим радним биографијама, домаћим и међународним успесима (скоро сви су познати и признати у нашем образовном систему по својим стручним радовима и наградама) да се сумња у то да су могли да направе овако нешто. И опет подвлачим, са ММФ-ом ово нема везе. Зар заиста мислите да нам треба ММФ да схватимо колико су дигиталне компетенције и алгоритамски начин мишљења данашњем ученику важни и колико они сада трпе, јер их немају?
Током емисије, а у вези са реализацијом предлога МПНТР, поменуте су дигиталне учионице, неприпремљеност наставника информатике за нови програм, распоред часова, процена броја наставника.
Када је реч о одрживости „дигиталних учионица“, речено је да је све, након неког времена, препуштено директорима школа и наставницима информатике, па тако имамо и добре и лоше примере – дигиталне учионице које функционишу и оне које не функционишу или функционишу делимично. Оно што, свакако, треба променити јесте управо улога (посао) информатичара у школи. Наставник информатике не треба ни да зна, нити да поправља рачунаре. Током разговора на ову тему истакнуто је да „средње школе имају срећу да је неко схватио да је то ипак посао“. Да, то јесте велики посао и због тога ће у наредном периоду то бити и промењено. Посао информатичара није да обавља улогу “сервиса“, већ да буде стручна подршка колегама за примену ИКТ у настави. Ту стручну подршку не треба поистоветити са техничком подршком. Не треба наставник информатике да прекуцава текст, одглављује штампач, штампа планове и сведочанства, уноси оцене у е-дневник, монтира пројектор и звучнике, итд. То сваки наставник треба да ради сам, без обзира који предмет предаје. Сарадња између наставника информатике и других наставника треба да буде у домену интегративне наставе – сарадња зарад тога да ученици стичу функционална интердисциплинарна знања.
Када је реч о ресурсима за извођење наставе, сагласна сам са мишљењем да је техничка опремљеност секундарна, а и лако решива (има опреме, а и богатија друштва се оријентишу на приступ „понеси свој уређај“), као и са тим да су примарни ресурс наставници, а не техничка опремљеност школа. Међутим, не могу да се сложим са мишљењем да треба да „имамо припремљене наставнике унапред“. Сваки наставник је током свог базичног образовања овладао основним знањима, концептима, методама, који се не мењају упоредо са развојем технологије. Даље остаје само надоградња која се постиже континуираним стручним усавршавањем. Ништа, заправо, не бисмо ни добили уколико бисмо утрошили годину-две да наставнике организовано упознамо са свим савременим трендовима, јер би, у међувремену, и то застарело. Тако бисмо били поново на почетку. Вртели бисмо се непрестано у кругу из кога нема излаза. Због тога сматрам да наставнике не можемо припремити унапред, већ они морају стално бити у току са променама које се дешавају у њиховој струци. То се, управо, постиже континуираним стручним усавршавањем, а информатичарима је, захваљујући интернету, то најлакше. Не могу да поверујем да постоје наставници информатике који су пре 10-15 година завршили факултет и до сада нису пратили развој информатике како би били у току. Ако такви наставници постоје, не знам како су и до сада радили. Овде се не поставља питање како ће радити од 1.септембра, већ како и сада раде.
С друге стране, нови наставни програм информатике конципиран је тако да се коренито разликује од претходног управо по томе што инсистира на базичним концептима који су непромењиви, а питање конкретне имплементације и избора алата је могуће мењати из године у годину, без системских промена курикулума и додатних обука наставника.
Распоред који се планира за наредну школску годину и о коме је било речи, можда јесте нешто за чију реализацију треба мало више труда, али није неизводљиво. Информатика као обавезни предмет неће одједном ући у све разреде. Наредне школске године улази у пети разред, па постепено даље. У међувремену ће се можда променити законски оквир о којем се говори. Међутим, не можемо стално тражити изговоре и одлагати нешто што је преко потребно и неминовно. Ако чекамо целовиту реформу, онда ћемо изгубити још неколико драгоцених година да уведемо нешто што можемо и сада.
Приликом разговора о распореду часова који је предложен, поменуте су паузе наставника и ученика. Те евентуалне паузе нису непремостиве. МПНТР јесте размишљало на ову тему. И ученик и наставник, осим 45-минутних часова, имају још много других активности којима морају да испуне свој радни дан (пројекти, секције, допунска и додатна настава, вршњачко учење и хоризонтално стручно усавршавање).
Процена о броју наставника није рађена паушално, већ на основу података које имамо у информационом систему. Паушална је (да не употребим неку грубљу реч) процена госта у емисији да „они о томе нису ни размишљали“. Као што знате, у еЦенус су унети подаци о школама, регистар наставника, одељења, група, па онолико колико су тачни подаци које су школе унеле, толико су тачне и рачунице које смо сачинили. Нема разлога да сумњамо у то да су школе унеле тачне податке о ангажовању запослених или о броју група и наставника.
Учесници емисије су више пута поменули „5 ствари о којима нико није размишљао“. То што учесници емисије нису упознати са размишљањима, прорачунима, подацима, не значи да „нико није размишљао“. Тврдња о „сигурности да МПНТР није размишљао“ апсолутно не стоји.
У емисији је поменут и број ученика у одељењима у другим европским земљама. Сагласна сам са тим да треба смањити величину одељења и да треба увести процену квалитета рада наставника – при запошљавању, преузимању са листе, па и периодично у току радног стажа. Само да и синдикати пристану да они који раде неквалитетно могу да сносе последице.
Истакнуто је и то да је овај предлог МПНТР добио негативно мишљење. Жао ми је што ова тврдња није и документована, јер негативна мишљења потичу само од неколико друштава наставника ТИО који су руковођени идејом да ће остати без посла, што није тачно. На чему се заснива тврдња да ће бити отпуштања?
Када је реч о претходној седници НПС-а, НПС се није изјашњавао о овом предлогу, јер до краја маратонске седнице није било кворума. Иначе, све су дискусије у биле позитивне, ниједна није указивала да НПС сматра да нешто није у реду.
Гост у студију, између осталог, поменуо је истраживање које је реализовао на узорку од неколико испитаника (директора и наставника школа из његовог окружења). МПНТР је спровело много детаљније истраживање над свим школама у систему – прикупљање података кроз упитник о „електронској зрелости школа“ (e-maturity). На основу података добијених овим упитником, добићемо потпуније информације које су значајне за примену ИКТ у настави, наставу информатике, али и за опремање школа које ове године спроводе МТТТ и АМРЕС.
Зашто сада и одједном? Зашто смо чекали толико?
Не знам зашто смо чекали толико, заправо нисмо чекали, борили смо се, али није било слуха и подршке. То дакле није одједном, то је резултат вишегодишњих настојања и вишемесечног интензивног рада. Наставни план и програм не треба да има везе ни са Владом, ни са министром, ни са техничким мандатом већ са временом које неумитно тече, а ученицима не пружамо оно што им је потребно. Тврдњом да ми ово радимо јер испуњавамо „агенду неког другог миснитарства“ или „неког јаког лобија“ у супротности је са претходно изнетим мишљењем госта да је сагласан с тим да је све то неопходно. У чему је проблем ако је нешто урађено брзо? Зашто је гаранција квалитета ако се нешто развлачи месецима? Па управо синдикати су критиковали МПНТР толико пута за инертност и спорост. Сад кад је нешто урађено изузетно ефикасно, замера се брзина. Да ли смо спремни да радимо, да ли имамо ресурса – ако тражимо да све буде савршено, то се никад неће десити, јер тако није ни у много богатијим друштвима, то је једноставно немогуће. Статус кво је најгоре могуће решење. Док не почнемо активно да мењамо праксу и услове – нећемо мрднути с места.
Посебно, моја примедба на излагање госта је што су све замерке процедуралне и начелне природе. Нисам чула стручно мишљење госта о самом предлогу наставног програма осим „Дајте да то направимо како ваља“!
Молим вас, реците, стручно, шта то не ваља (осим што је за ваша мерила пребрзо)?”