Када си тинејџер, постајеш свеснији шта други мисле. Имаш утисак да постоји само једна „права“ ствар коју треба облачити да би био бити популаран, као да увек постоји правило шта треба да кажеш у одређеном тренутку или шта треба да урадиш у одређеној ситуацији. Баш као да постоје правила, тј. ствари које не би требало да радиш, које би могле да те осрамоте или да ти некако наруше углед, “скину поене” код пријатеља.
Овакво размишљање може да те уведе у социјалну анксиозност.
Идеја да други људи можда обраћају посебну пажњу на оно што раде, чини велики број деце и адолесцената узнемиреним. Нека деца се осећају толико анксиозно да развију нешто што се зове социјални анксиозни поремећај, који се дијагностикује када се толико брину о томе како изгледају у очима других док раде неке ствари. Тада углавном престају да раде ствари које морају (и желе) из страха да ће се осрамотити.
Већина младих са овим поремећајем почиње да примећује ову врсту анксиозности када су на узрасту између 8 и 15 година. Деца су неко време обично у стању да сакрију социјални анксиозни поремећај. Њихови родитељи и наставници можда не примећују да нешто није у реду, поготово зато што се деца често стиде да признају колико су забринута због ствари због којих се други људи не узнемиравају.
Ево објашњења како то изгледа.
– Плашиш се како ће те људи видете. Не ради се само о томе како одговараш на часу или држиш јавни говор, једноставно се плашиш како неко мислити о теби, шта ће рећи и како ће неко реаговати везано за тебе.
– Чак и мале интеракције, као што је одговарање на питање пред одељењем или ужина са пријатељима на одмору, могу деловати застрашујуће. То је зато што се плашиш да би случајно могао/ла да урадиш нешто срамотно или увредљиво, па ће те онда због тога неко осудити, исмејати или чак одбацити.
Већина родитеља греши када мисли да је дете само стидљиво. Не, није! Стидљива деца се временом адаптирају и загреју се постепено за нове људе. Деца са социјалном анксиозношцћу то не чине. Стидљивост може да спутава дете да ради одређене ствари, али га неће чинити дисфункционалним у школи, међу пријатељима, на спорту и у неким другим социјалним ситуацијама. Социјална анксиозност хоће.
Врсте ситуација које изазивају анксиозност могу се много разликовати у зависности од особе. Нека деца са социјалном анксиозношћу углавном се плаше наступа пред људима, док су друга узнемирена у многим ситуацијама – разговору с продавцем, тражењу било какве врсте помоћи, кад једу или пију пред другима.
Ево неколико примера како би социјална анксиозност могла да изгледа:
– Уђеш у учионицу (или неки локални кафић) и видишс воје пријатеље како шапућу и смеју се. Плашиш се да се теби смеју. Чак и када питаш да ли се теби смеју и они одговоре не, ти наставиш да бринеш више него обично.
– Волиш неки тимски спорт или одлазак у теретану, и хтео/ла би да пробаш, али не радиш то јер се плашиш да ће сви гледати у тебе.
– Желиш да поставиш питање наставнику, али не можеш јер се бојиш да ћеш звучати глупо.
– Плашиш се читања наглас јер би могао да изговориш нешто погрешно. Или немаш појма како би звучао/ла, па се бојиш да читаш уопште.
Шта ти осећаш, а шта други виде
Ако имаш социјалну анксиозност, вероватно мислиш да је она очигледна за све, да сви виде колико се бојиш. Заправо, изгледати анксиозно је још једна ствар које се деца са социјалном анксиозношћу плаше. Али други то можда неће препознати. То је зато што се многи симптоми анксиозности дешавају испод површине. Можда имаш паничне мисли и осећаш неке од физичких симптома анксиозности – попут убрзаног рада срца или узнемиреног стомака – али други то вероватно неће схватити. Видљивији знаци као што је црвенило у лицу могу бити видљиви, али чак и црвенило обично буде нешто на шта друга деца и људи обраћају више пажње када се дешава њима самима.
Пошто се деца са социјалним анксиозним поремећајем или чак и самом социјалном анксиозношћу плаше да ураде било шта што је срамотно, она могу бити стручњаци у скривању како се заиста осећају. За другу децу, њихова анксиозност може учинити да изгледају љуто или агресивно. На пример, ако поставите питање о симпатији или кажете нешто што дете уводи у срам, често ће се дете од тог срама “бранити” агресијом.
Зашто избегавање анксиозности не функционише?
Једна од ствари које радиш када си узнемрин/а, јесте да избегаваш ствари које те брину – правдаш се и тражиш да останеш код куће како би избегао/ла школу. Прескачеш журке или друге друштвене догађаје. Иако ово може краткорочно да те смири и утеши, веруј нам, скривање од твоје анксиозности заиста само погоршава ситуацију. Осим тога, и даље ћеш морати да научиш како да радиш све оне ствари које у неком тренутку помажу и мораћеш да вежбаш.
Још једна опасна ствар у вези са избегавањем страхова је да то може постати твоја навика, па ћеш се све више повлачити. Ово ће погоршати твоју анксиозност, а други неће разумети зашто се повлачиш и избегаваш дружење са њима. Све то може да учини да се осећаш још више усамљено.
Ево и примера колико избегавање може бити опасно за тебе:
Толико си забринут/а због одржавања презентације у школи да си одлучио/ла да одеша са часа, јер би радије да добијеш нижу оцену него да одржиш говор и презентујеш испред осталих. Ако ово радиш, наставник мисли да ти није стало до оцена и да радиш само минимум да би добио/ла колико толику прелазну оцену. Док је истина супротна, много ти је стало до школе, али се блокираш на идеју да излажеш и говориш испред разреда.
Зашто је важна помоћ?
Социјална анксиозност може да те спречи да радиш ствари које желиш да радиш и да те затвори од особа са којима би желело/ла да будеш пријатељ. Такође, може повећати вероватноћу да ћеш постати депресивна особа. Тражење помоћи може бити тешко, али је заиста важно.
Бити храбар и рећи некоме како се осећаш може да ти изгледа застрашујуће, али ако успеш да пређеш ту препреку, неко ће желети да те слуша.
Референце:
Child Mind Institute
Текст приредила: Мирјана Марковић, психолог, Центар за дечју психологију