Када је Марија Тодоровић први пут самостално путовала из родног места у Београд на студије, осетила је необјашњив страх. Од детињства је била окружена родитељском бригом – увек су је водили у школу, помагали јој око домаћих задатака, а касније благо контролисали са киме се дружи и када долази из града.
„Никада нисам имала прилику да се снађем сама, родитељи су мислили да ми тиме помажу, али су ме у ствари учинили помало несигурном“, каже ова 25-огодишња правница.
”Марија је одрастала уз такозване „хеликоптер родитеље“ који симболично увек лебде изнад деце, без обзира да ли је то заиста потребно. Овом кованицом називају се „сви они који претерано штите децу и контролишу сваки аспект њиховог живота, са жељом да их заштите од било какве грешке или неуспеха.” објашњава психолошкиња Мери Стојковић.
Ипак, Марија верује и да јој је овакав одгој донео и много тога доброг.
„Моји родитељи су увек били ту за мене, знала сам да могу да рачунам на њих“.
Ове праксе родитељстава нису нужно лоше, верује Драган Станојевић, социолог и доцент на Филозофског факултета у Београду. Он каже да је у питању стратегија прилагођавања у којој родитељи „покушавају да учине најбоље за њихову децу у околностима у којима живе и са средсвима и могућностима које имају“.
Марија је, уз много труда, научила да преузме контролу над животом, али каже да је тај процес стицања самосталности био тежак.
Психолози са Државног универзитета Флориде анкетирали су скоро 500 студената и открили да су они који су имали ‘хеликоптер родитеље’ били несигурни у сопствене способности. Сличне резултате је показало и истраживање тима на Универзитету у Мајамију на основу искустава стотина студената. Они који су имали такве родитеље касније су се суочавали са више емоционалних проблема, мучили су се са доношењем одлука и имали су лошије резултате на испитима.
Родитељи се често труде да им деца стално буду срећна и да не осете никакве негативне емоције, верује Стојковић.
„Оно што повезује сву презаштићену децу је скромно искуство са непријатним емоцијама. Негативне емоције активирају мозак и деца која нису развијала вештине суочавања са проблемима, решавају их маштом и осећањима, што касније доводи до развијања анксиозности – претеране бриге за будућност“, додаје психолошкиња.
Некада су и у одраслом добу зависни од родитеља и не могу увек самостално да доносе одлуке.
Истраживање о хеликоптер родитељству које је спровела Џудит Лок, клиничка психолошкиња, са Квинсленд унверзитета, показало је да овакав приступ одгајању деце представља мешавину три фактора.
Ови родитељи екстремно реагују на дечије потребе, истовремено су крајње незахтевни за неке ствари, али веома захтевни у другим, писао је BBC.
На пример, хеликоптер родитељи ће вероватно бити превише заштитнички настројени, превише пажљиви и веровати да је њихово дете увек у праву. Они ће покушавати да ураде све за дете, уместо да очекују да ће оно то само решити и могу очекивати да ће се вршњаци и школа њиховог повиновати како би удовољили потребама свог детета.
Истовремено, ова врста родитеља имаће велика очекивања од успеха детета, претерано задирући у његово време и желећи да им дете буде пријатељ са којим су у сталном контакту.
Сасвим другачије је било детињство 45-годишње Драгане Јанковић у време социјалистичке Југославије. Протекло је у „врло строгој атмосфери“.
„И брат и ја смо морали без поговора да слушамо све што нам родитељи кажу“, описује.
У исто време их се „плашила и желела да уради све што су јој бранили“.
„Зато сам хтела да будем скроз дугачија, да будем уз децу, да знам шта их занима и најважније, да ме се не плаше“, каже она.
Драгана се труди да проводи што више времена са ћерком, али и да јој омогући да се уз школу, бави хобијима који је занимају. Често размењује Вајбер поруке са учитељицом, тренером кошарке и наставницом виолине.
„Волим да будем упућена у то како моја ћерка напредује“, додаје.
Драгана није изолован случај. У савременом свету у ком се верује да успех зависи само од појединца, дете се посматра „као пројекат у који се улаже много времена и новца како би постало најбоља верзија“, каже социолог Станојевић.
Постоји и тенденција да деца „развијају вештине, таленте и социјалне мреже како би се што боље припремили за живот у будућности“.
„Врло рано почиње притисак на родитеље како би требало да уложе много труда и минимално грешили како би створили талентовано и успешно дете.
„Зато су стално укључени како у школске активности детета, тако и у његово слободно време које се испуњава часовима језика, уметности и музичких инструмената“, објашњава он.
Када се школски часови Драганине ћерке заврше, она одлази код мајке на посао.
„После трећег разреда нема продуженог боравка, па она нема где да буде“, каже Јанковић.
То данас није необично, јер су промене у савременом добу, измениле и праксе у родитељству, каже социолог Станојевић. Драгана се труди да проводи што више времена са ћерком, али и да јој омогући да се уз школу, бави хобијима који је занимају
Како се родитељство променило
Средином прошлог века, па све до 1980-их година, у Југославији је живот изгледао прилично извесно, каже Станојевић.
„Људи су веровали да им је довољно да деца буду у образовном систему да би била успешна“, додаје.
Пошто је друштво у врло кратком року прешло из аграрног у социјалистичко „постојао је ехо традиционалне солидарности“.
„То је значило да су људи имали мрежу подршке у комшилуку и међу родбином. Тако су деца могла да се играју у неким не толико контролисаним просторима, на игралиштима око зграда или у комшијским двориштима“, додаје социолог.
У првим деценијама 21. века појављују се нови обрасци родитељства, са елементима међусобног такмичења.
„Због индивидуализације и нестајања заједница дошло је до губљења неформалних мрежа подшке попут комшија, шире породице или блиских пријатеља који би помогли о бризи око деце“, додаје.
Зато су родитељи често „препуштени сами себи“.
„Деца су се некада играла на ливади, парку поред зграде или на улици, а данас ти простори више нису безбедни и родитељи онда морају највећи део времена да буду са децом. Део тог времена проводе у кући, док ван куће децу остављају у надгледаним просторима са испланираним активностима које су најчешће комерцијализоване, попут играоница или тренинга, где се налазе и други одрасли“, указује Станојевић.
Хеликоптер родитељство, које неправедно има негитаван призвук, по оцени социолога, са собом носи и остатак балканског патријархалног васпитања у којем родитељи контролишу децу кроз прекомерну бригу.
„Они кажу деци да је довољно да уче, а да ће се они за све остало побринути, што је начин на које желе да их заштите, али и држе на оку“, додаје он.
Деца данас више верују родитељима
Иако појам „хеликоптер родитељство“ упућује на стално нагледање деце и на то да им се узима аутономија, што је екстремно тумачење, верује Станојевић.
За многу децу је овакав одгој „функционалан јер међу генерацијама има више комуникације и могу лакше и боље да изразе њихове потребе“.
Марија каже да јој је некада драго што је одрастала у заштићеном окружењу.
„Можда нисам била спремна за изазове у почетку, али родитељи су ми показали шта значи брига и љубав, што мислим да није мала ствар. Сада када сам самостална, трудим се да извучем најбоље из оба искуства – сигурност коју сам имала и независност коју сам стекла.“
Извор: BBC на српском