“Шопинг правила наше куће”

Како сам натерала моју децу да више не траже скупе ствари

Foto: Canva

На америчком блогу quora.com  можете поставити питање из које год области. У том мору питања, нама је запало једно за око.

Једну маму је интересовало како да објасни својој деци, тинејџерима, да скупа и маркирана одећа и обућа не одређује њихову вредност.

Одговор који је добила од маме која има двоје деце је постао прави хит, а ми вам га преносимо:

„Врло лако! Када сам ја то пролазила са мојом децом, када су били тинејџери, уморила сам се од тога да им објашњавам то што си ти поставила у питању… зато, сам проблем пребацила на њих.

Сваке године, на почетку школске године, тражим од њих да напишу списак онога што треба заменити у њиховом гардероберу – од доњег веша, преко капута, ранчева, патика, зимске опреме, чак и опреме за скијање – све!

Они би списак одштампали и дали га мени, а онда бих га ја прегледала и означила шта сматрам да је разумна цена за сваки од поменутих предмета, а онда бисмо направили укупан рачун за сваки списак (по детету).

Увек је то било најмање 500 долара за зимску сезону, а мало мање за летњу.

Али ту долази генијалан мама-потез!

Извадила сам дебитну картицу за оба детета, са износом за који сам сматрала да је фер и разуман, а обухвата скоро све на списку.

Нисте користили до сада? Картице се обично користе око три године, осигуране су, тако да и да је дете изгуби, не губи новац, а можете проверити где и на шта је потрошен новац преко апликације на телефону.

Тако, дала сам им картицу и “Шопинг правила наше куће”.

1. Морате да купите све што је на списку, користећи само износ новца који сам ставила на ваше картице. Без прекорачења. (Желиш да потрошиш 300 долара на патике? Ок, али онда ћеш морати да носиш стару јакну, фармерке, дрес са флеком, стари доњи веш у току целе године. Живот је састављен од избора).

2. Не смете да купите ништа што не може да се носи у школи јер крши дрес код школе (наравно, претходно смо урадили договор и очекивања око стајлинга за излазак, забаве, плажу. Само сам штедљива, нисам лоша или луда).

3. Цена са одеће или обуће се не скида док:

А знате ли који је генијалан потез?

Остале су им паре након куповине свих ствари са списка?

МОГУ ИХ ЗАДРЖАТИ! Потрошити или чувати као уштеђевину, остављам њима да одлуче!

Оваквом организацијом, притисак око вредности новца је на њима. И какав је резултат?

Одједном, патике које коштају 250 долара (за децу која нису спортисти), постају тако неразумне за купити чак и њима, када могу да уштеде 200 долара тако што ће себи купити неке савршено добре Најк патике рецимо и за 50 долара, а које ће сами одабрати…

Одједном, моја деца су постала одлични купци, који упоређују цене и оно шта добијају за одређену цену. Нећете веровати да ће ваша деца, када претраже све понуде на попусту, одлучити да купе рецимо Адидас мајицу за девет долара уместо да дају 29 за неку другу којој је то пуна цена, па још уз то скупљају поене или купоне за попуст.

Али, шта је најбољи део за мене као родитеља? Никада више није било: ужаса, љутње, исцрпљености, фрустрације, лупања врата, стреса…

И на крају… Нема више ужасних дискусија и расправа око тога да нам новац не пада са неба, да свако живи са буџетом којим располаже, препирки у стилу “Баш ме брига шта мајка твог друга купује” или објашњења да морамо остати у оквиру буџета са којим располажемо да бисмо могли да радимо и неке друге забавне ствари.

Стрес око ових ствари је заувек нестао! Схватили су то са разумевањем, коначно!

Шопинг је њима постао спорт који подразумева да сами доносе одлуке, али такође да имају контролу на њиховим дечијим картицама, као и одлучност да имају све што им је потребно, само сада и по прихватљивој цени, јер су мотивисани новцем који им остаје. Њихови пријатељи и не знају разлику између кредитне картице и дебитне картице, па то је још једна моја победа!

И да, сада више не говоре: “Мама купи ми…”, већ “желим да купим себи нове минђуше…” и онда се потруде да то остваре.

Било ми је јако занимљиво да гледам децу како одлучују о стварима. О томе да могу да имају ранац који ће користити мало дуже да би себи приуштили неке квалитетније ствари као ципеле од коже које ће такође дуже трајати…

Уз то постављају и питања као “Мама, хоћемо ово да купимо мојим или твојим новцем”, а то се обично односи на ствари које не спадају у одећу и обућу, већ на биоскоп, књигу и слично… али поента је у томе да су почели да обраћају пажњу на то како и на шта троше новац. Сада размишљају пре него што нешто пожеле или купе.

Наравно да ја плаћам биоскоп или породични излазак, али је то опет победа за мене као родитеља.

Овај систем функционисања смо испробали и за матурско вече. Држали су се свог буџета јер ако га премаше онда морају то да надокнаде од своје уштеде, џепарца или зараде.

Када сам почела да практикујем ову методу, деца су имала 4 и 14 година и једно и друго су се одлично снашли. Такође, морам напоменути, да ове “једнократне” картице, како их волим назвати, нису везане ни за један мој банкарски рачун.”

Извор: Најбољамаманасвету