На америчком блогу quora.com можете поставити питање из које год области. У том мору питања, нама, једно нам је било посебно занимљиво.
Једну маму је интересовало како да објасни својој деци, тинејџерима, да скупа и маркирана одећа и обућа не одређују њихову вредност.
Одговор који је добила од маме која има двоје деце је постао прави хит, а ми вам га преносимо:
„Врло лако! Када сам ја то пролазила са својом децом, када су били тинејџери, уморила сам се од тога да им објашњавам то што си ти поставила у питању… зато, сам проблем пребацила на њих.
Сваке године, на почетку школске године, тражим од њих да напишу списак онога што треба заменити у њиховом гардероберу – од доњег веша, преко капута, ранчева, патика, зимске опреме, чак и опреме за скијање – све!
Они би списак одштампали и дали га мени, а онда бих га ја прегледала и означила шта сматрам да је разумна цена за сваки од поменутих предмета, а онда бисмо направили укупан рачун за сваки списак (по детету).
Али ту долази генијалан мама-потез!
Извадила сам дебитну картицу за оба детета, са износом за који сам сматрала да је фер и разуман, а обухвата скоро све на списку.
Тако, дала сам им картицу и заједно смо успоставили шопинг правила која ће важити у нашој кући.
1. Морате да купите све што је на списку, користећи само износ новца који сам ставила на ваше картице. Без прекорачења. (Желиш да потрошиш 200 евра на патике? Ок, али онда ћеш морати да носиш стару јакну, фармерке, дрес са флеком, стари доњи веш у току целе године. Живот је састављен од избора).
2. Не смете да купите ништа што не може да се носи у школи јер крши дрес код школе (наравно, претходно смо направили договор и установили очекивања око стајлинга за излазак, забаве, плажу. Само сам штедљива, нисам лоша или луда).
3. Цена са одеће или обуће се не скида док не одлучите да ћете их обући (деца имају ту моћ да се предомисле око ствари коју су купили јер, кад крену у школу, то више нико не носи)
А знате ли који је генијалан потез?
Након куповине свих ствари са списка, увек им остане мало новца! Јер су калкулисали, рачунали, мењали буџет, одлучивали шта им можда није неопходно.
С тим новцем, онда, располажу сами. Могу да га потроше или чувају као уштеђевину, сами одлучују.
Оваквом организацијом, притисак око вредности новца је на њима. И какав је резултат?
Одједном, патике које коштају 200 евра постају тако неразумне за купити чак и њима, када могу да уштеде 160 evra тако што ће себи купити неке савршено добре Најк патике, рецимо и за 40 евра, а које ће сами одабрати…
Одједном, моја деца су постала мудри, економични купци, који упоређују цене и оно шта добијају за одређену цену. Нећете веровати да ће ваша деца, када претраже све понуде на попусту, одлучити да купе рецимо Адидас мајицу за 1500 динара уместо да дају 4000 за неку другу, само зато што је „нова колекција“.
Али, шта је најбољи део за мене као родитеља? Нема више: свађа, љутње, исцрпљености, фрустрације, лупања врата, стреса…
И на крају… Нема више ужасних дискусија и расправа око тога да нам новац не пада са неба, да свако живи са буџетом којим располаже, препирки у стилу “Баш ме брига шта мајка твог друга купује” или објашњења да морамо остати у оквиру буџета са којим располажемо да бисмо могли да радимо и неке друге забавне ствари.
Стрес око ових ствари је заувек нестао! Схватили су то са разумевањем, коначно!
Шопинг је њима постао спорт који подразумева да сами доносе одлуке, али такође да имају контролу на њиховим дечјим картицама. То је добро и за самопоуздање и за учење вештине управљања новцем.
Било ми је јако занимљиво да гледам децу како одлучују о стварима. О томе да могу да имају ранац који ће користити мало дуже да би себи приуштили неке квалитетније ствари попут ципеле које ће такође дуже трајати…
Уз то постављају и питања попут: “Мама, хоћемо ово да купимо мојим или твојим новцем”, а то се обично односи на ствари које не спадају у одећу и обућу, већ на биоскоп, књигу и слично… али поента је у томе да су почели да обраћају пажњу на то како и на шта троше новац. Сада размишљају пре него што нешто пожеле или купе.
Наравно да ја плаћам биоскоп или породични излазак, али је то опет победа за мене као родитеља.
Овај систем функционисања смо испробали и за матурско вече. Држали су се свог буџета јер ако га премаше онда морају то да надокнаде од своје уштеде, џепарца или зараде.
Када сам почела да практикујем ову методу, деца су имала 4 и 14 година и обоје су се одлично снашли.