У којим ситуацијама дете ТРЕБА да врати ако га неко први удари

Вечита дилема с којом се родитељи суочавају и једна од оних која вероватно никад неће бити решена – да ли да учим дете да врати кад га неко први удари?

Ок, јасно нам је да сви учимо децу да први никад не ударају, али некако се, без обзира на то, увек нађе неко дете које ће прво ударити (иако су му рекли да то није ок). С друге стране, стручњаци, учитељи, васпитачи, наставници, педагози, готово сви су једногласни – не учите децу да врате кад их неко удари. Због чега? Већина ће рећи – јер то продубљује сукоб.

Увек кад размишљам о овој дилеми (а размишљам често јер моја деца имају 6 и 8 година), сетим се једне познанице која има сад већ велику децу. У једном разговору, рекла ми је: “Не знам како да саветујем Н. Ако му кажем немој да вратиш, учим га да се повлачи и трпи насиље. Ако га научим да увек врати, шта ће се десити ако једног дана тај коме је вратио извади нож?”

Тема за озбиљно размишљање и дефинитивно ситуација и дилема у којој ниједан родитељ не жели да се нађе. Ипак, имајући у виду чињеницу да је вршњачко насиље у порасту, шансе да ће дете бити жртва нису уопште занемарљиве.

Само насиље долази у различитим облицима. Оно може бити физичко, вербално, али и сајбернасиље.

И да, сви ми учимо децу да је прва ствар коју треба да ураде да потраже помоћ одрасле особе. Ако се насиље десило у школи, да потраже свог учитеља, разредног старешину или дежурног наставника. Али, у неким ситуацијама за то нема времена. У другим, нажалост, наставници покушавају да умање значај догађаја и избегну разговор о догађају. А понекад се, упркос труду наставника и педагошке службе, насиље понавља.

Због чега учитељи саветују да се ударац не враћа?

С обзиром на то да се већина сукоба дешава у школи или око ње, ово је важна тема.

Већина учитеља саветоваће своје ђаке да, у случају насиља, не узвраћају истом мером, јер ће то у великом броју случајева довести до ескалирања сукоба. То значи да, ако ваше дете насилнику узврти, па овај узврати поново, може доћи до туче у којој ће неко бити озбиљније повређен. И ово дефинитивно јесте нешто о чему треба размислити кад саветујете децу.

Али, оно што је важно напоменути јесте да учити дете да врати кад га неко удари није увек потпуно погрешно. И то треба јасно рећи.

У којим ситуацијама дете треба учити да врати?

Увек и увек би требало да покушају да речима, разговором, мудријим приступом ситуацији изађу из сукоба. Исто тако и да потраже подршку одраслих и јасно дају до знања да то чине јер не желе да и они буду насилни. Али, црвена линија се пали истог тренутка кад је потребно да дете делује у самоодбрани.

А где је та линија и шта је ударац у самоодбрани? Ако им је угрожена безбедност и ако насилних удара више пута или ако се спрема за ударац и жртва то може да предвиди – то је можда онај тренутак када би дете требало да, како би се одбранило, узврати или бар одгурне насилника. Али, ако насиље нема потенцијал да прерасте у тучу, савет је да ипак најпре потраже одраслу особу која ће реаговати.

Друга ситуација у којој се дете мора заузети за себе је она у којој се насиље понавља, а наставници не успевају (или се не труде) да реше проблем ни након разговора са насилницима и родитељима.

Остаје и даље дилема с почетка приче. У друштву у ком се малолетничко насиље мало или нимало не кажњава, дете мора бити способно да процени колико је насилник заправо опасан и да ли улазак у сукоб заправо значи улазак у зону великог ризика.

Али док су још у млађим разредима основне школе, управо је то правило које треба да следе – самоодбрана је право свих нас.