Према мишљењу Мишел Визби, која води пет Монтесори предшколских установа у Есексу и Хартфордширу, у Великој Британији, велики проблем данашњих родитеља је то што од своје деце очекују превише – непогрешивост и то у најранијим фазама одрастања и учења, а заузврат им не дозвољавају да сама покушавају и греше, а управо из њеног искуства учење методом покушаја и погрешака је основно и „нормално“ у истраживачким подухватима малишана. Прочитајте у наставку цео текст.
Деца постају аксесоари уз родитеље који се такмиче ко ће да има „савршено“ успешно дете, упозорава Мишел Визби.
Култура која је усмерена на циљ и која је присутна у школама сада прети да продре у ране године образовања са тестирањем четворогодишњака који треба да крену у школу у септембру 2016.
Прочитајте и Претерана брига – лоша и по родитеље и по дете!
Дефинисање дечијег развоја по нивоима и на овакав начин, довело је до нападних родитеља такмичарског духа, као што су строге маме које не дозвољавају деци да праве грешке. Вртићи сматрају да се ово одражава и на млађе узрасте.
Мишел Визби, која је говорила на четвртој годишњој конференцији Монтесори евалуације и акредитационог тела на тему „Помагање деци да се носе са ризиком“, забринута је шта овај обичај данас ради деци.
Рекла је за даyнурсериес.цо.ук да „деца постају аксесоари. Забринута сам да ће доћи до степена где ће се родитељи такмичити око тога до које фазе је њихово дете дошло у ЕYФС-у (стандард за учење, развој и бригу о деци од рођења до пет година) када су напустили вртић.“
Допустите деци да праве грешке
„Важно је да допустите свом детету да прави грешке. Пустите дете да буде дете. Никад неће постати оно што њихови родитељи желе да оно буде,“ упозорава она.
Њени вртићи се умногоме воде филозофијом о охрабривању деце да буду самостална и да уче кроз грешке. „У нашим вртићима имамо много тренинга са особљем на тему колико је важно имати поверења у децу.“
„Такође, разговарамо са родитељима о томе колико је битно да пусте своју децу да ризикују и у ствари, ради се о томе да ти, као васпитачу, родитељи верују,“ каже она.
Прочитајте и Клинцезе и принчеви
„Јасно ставимо до знања родитељима да допуштамо деци да ризикују – од пењања на дрвеће, до тога да сами себи сипају пиће и користе праве ножеве да секу ужину, до једноставних задатака у изборима током дана – за какво учење се одлуче и како ће им протећи дан. Можда на крају у евиденцији нећете видети нешто посебно, али ћете видети праву слику дететових способности и интереса.“
Правила
Признаје да постоје правила код давања деци више слободе, али додаје: „Правила постоје, али само да се осигура да је све на свом месту. Правила нису ту да би вас зауставила. Ту су да би вас заштитила. Покушавамо да не дозволимо да контролишу нас или одлуке које доносимо са децом.“
„Ипак, као стручњаци, допуштамо правила и ризикујемо незгоде како бисмо ограничили могућности које деца имају. Марија Монтесори рекла нам је да „верујемо детету“; где смо изгубили способност да то и радимо? У свом писању нас редовно подсећа да дете најбоље зна себе, а опет, ми и даље стојимо изнад њега и усађујемо му наше знање и не дајемо детету право на глас да дели своје – само уколико не испуни задатке исхода учења.“
„Све је у томе да деца буду свесна ризика који могу да се догоде и да се осигура да знају шта може да се догоди; у томе да дете разуме и да га подстичемо да прошири своја знања тако да може у потпуности само да доноси одлуке за себе. “
Приниципи Монтесори методе су ти да деца уче кроз избор, покушаје и кроз самосталан рад, пре него кад им неко говори.
Самостално учење
Самостално учење представља веровање детету да зна сопствене способности. Пореди то са оном старом аналогијом. „Ако дете хода уза зид, стићи ће до краја, али ако им кажете да буду опрезни, оно ће пасти зато што их ометате својим петљањем.“
Према речима госпође Визби, не давање деци прилике да ризикују има огроман ефекат на њихове способности да доносе одлуке, а то значи да се плаше да пробају ствари – да ризикују, колико год то мало било.
Прочитајте и 10 случајева у којима родитељи најчешће греше
У њеним вртићима деци је дозвољено да користе праве бокале, тањире, чиније и ножеве и каже да ретко кад имају незгоде, јер „деца науче да се ствари ломе и да могу да буду опасне, тако да развију поштовање према њима и третирају их са пажњом, а ово касније одређује како ће се побринути за скоро све око себе.“
Наравно, родитељски је инстинкт да желе да заштите своју децу, али она верује да ће „на дуже стазе дете више бити у опасности ако му мањка свести о томе“.
„Када сам ја била дете, моја мама није увек знала где сам. Тако да, ако си огулио колено, само си се помирио са тим и обично ниси ни бринуо о томе.“
Госпођа Визби има веома користан савет – „ако видите да ваше дете ради нешто што вас као старатеља много забрињава, избројте до десет пре него што реагујете, јер ће вас, као и увек, изненадити и урадити шта год су замислили.“
Стратегије за излазак на крај са овим
Она је истражила предмет ризика и учила тај концепт у својим вртићима. „Била сам шокирана када сам радила истраживање на тему ризика јер сам установила да су се деца често окретала да провере са одраслима да ли је у реду да ураде нешто, да покушају нешто или чак да пређу у други део просторије.“
„Данас деца не уче стратегије како да изађу на крај са нечим, а то су вештине које су им потребне у животу.“
„Ако не почнете рано и немате прилику да будете слободни и правите грешке, никада нећете моћи да изађете на крај са оним што живот баци пред вас. Ако превише заштитите своје дете, никада неће научити да прави грешке.“
Тренинг и истраживање теже да се фокусирају на преузимање ризика у виду ризика у спољашњој околини и физичког ризика.
Међутим, госпођа Визби каже да се преузимање ризика може свакодневно лагано интегрисати у живот унутар самог вртића.
„Из дана у дан посматрам децу како преузимају ризик, колики год он био, како самостално одлучују коју активност да обављају, како користе кухињске ножеве, да припреме храну, ломљиве бокале и шоље када пију и како праве изборе који воде учењу у нашем окружењу, и опет ови задаци нису никад схваћени као ризик! Циљ Монтесорија је био да смањи беспотребна ограничења над дететом и да га склони од штетног утицаја очекивања одраслих.“
„Слобода да делује, комбинована са вештинама које јачају самосталност, допушта детету да се развија самостално и да стекне искуство и самопоуздање потребно да постане у потпуности функционална одрасла особа.“
„Оспособљавање деце развојем овакве самосталности, дајући им моћ над сопственим избором између ризичних одлука, ће их боље припремити да буду самосталне индивидуе у раном добу и препознаје њихово право да већ сада буду виђени као индивидуе, пре него одрасла особа у чекању,“ каже она.
Извор : eci-pec.rs