Коментар једне читатељке на текст на тему увођења ђачких униформи.
„Имам утисак да нови министар, како би то наши политичари популарно рекли, намерно спинује, за разлику од старог који је и имао неку визију али је био комплетно изгубљен у простору и времену.
Елем, нови министар тешко да може посматрати систем државних школа са аспекта рада „Руђер Бошковић“, што он упорно чини. За разлику од образовног система“Руђер Бошковић“, државне школе нису тржишно оријентисане и не продају него гратис пружају услуге, што је прва битна и суштинска разлика. Отуда и следи да продавац мора да испитује тржиште и задовољство свог купца, док пружалац бесплатних услуга функционише по принципу – узми ил’ остави. Он дакле нема готово никакав интерес да испитује пулс тржишта. Можда и има донекле, у ситуацији када постоји смањен број ученика и када су под знаком питања поједина радна места. И гле, чудесног простора за манипулацију просветним радницима.
Српска просвета има много критичнија и важнија места него што су то школске униформе ученика. На првом месту габаритне програме који врве од информација потпуно непримењивих и бескорисних у футуру. Неусклађено градиво из различитих предмета по старосним групама, разредима, па се базична знања стичу у финалу школовања а комплекснији појмови обрађују у млађим узрастима без суштинског разумевања. Надаље, велики проблем представљају имплементација стандарда и индивидуализација наставе који су у потпуности контрадикторни међусобно и немогуће их је истовремено примењивати у пракси. Додатно оптерећење представља немогућност ученика да схвате критеријуме које подразумева индивидуализација па стога такав начин рада доживљавају као велику неправду.
Посебно је интересантан и систем стручног усавршавања у коме су акредитовани семинари који пружају информације старе 20-30 година, које су у модерном свету одавно напуштене као валидна знања при чему је добар део побила и веронаука. Већина тих семинара је на нивоу аматеризма и извођачи нису способни да одговоре на конкретна питања и понуде решење за ситуације које образлажу с “научног” аспекта. Ко уопште тим људима даје акредитацију и на основу ког критеријума? А зашто потом директори врше насиље и терају запослене листом да похађају семинаре који су они лично изабрали а што није одлука никаквог стручног већа или другог органа школе? Која је сврха постојања тимова у школама када се њихова функција у коначном облику своди на писање извештаја, опет под присилом директора? Зашто се у школама не признају виши формални нивои образовања од оних које је прописао послодавац као обавезан ниво за запошљавање? Да ли то значи да човек који је опремљен додатним алатима за рад може да пружи мање ако ради у основној или средњој школи? С друге стране имамо ситуацију да децу за Олимпијаде и међународна такмичења припремају универзитетски професори. Можда бесплатно? Зашто се на факултетима врше припреме (и то не бесплатне) за градиво из кога је знање морало бити стечено у току доуниверзитетског образовања када то представља сукоб интереса и директно обесмишљава рад школа?
Има ту још много ставки и питања у односу на које су школске униформе и задовољство родитеља толико минорни и реално у пракси не могу променити ништа. Чини ми се да се ствара тренутни издувни вентил гневној маси која није у стању, углавном не својом кривицом, да пружи својој деци све оно што је неопходно за срећно и здраво одрастање.”